После априлског слома Краљевине Југославије 1941. године многи официри и војници поражене Југословенске армије, завршили су у нацистичким логорима. Највећи број у Немачкој, где су неки заувек оставили кости, а неки имали среће да преживе највеће муке.
Један од логора био је и онај стациониран у Оснабрику, који је карактеристичан и због чињенице да су многи његови логораши живи дочекали крај рата. То су могли да захвале томе да су се официри Вермахта који су управљали логором, као ретко где на другим местима, прилично стриктно држали Женевске конвенције, која је штитила права ратних заробљеника.
Скоро 6.000 њих је дочекало крај рата, а међу њима, што је врло занимљиво, и око 450 официра и војника давидовске вере, Јевреја.
Наиме, иако је већина српских официра преживела рат, њих око 100 није савезничко бомбардовање Оснабрика 1945. године. Тада је на њиховој сахрани чувену беседу о српском народу одржао протестантски пастор, Фридрих Гризендорф, некада дворски свештеник на пруском двору.
Проповед коју је одржао немачки свештеник и протестант Фридрих Грисендорф године 1945. у своме селу Евербургу крај Оснабрика, непосредно пред одлазак у пензију, у селу где се тада налазило на хиљаде српских заробљеника гласила је овако:
Ко на освету мисли, не може благословен бити
„Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но, то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они.
Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу поштења, победу мира и Христове љубави према ближњему. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника.
Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати, и Албанци, и Италијани, и Мађари и Бугари и … Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади.
Знали смо да код Срба живи веровање да „ко на освету мисли, не може благословен бити“, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик.
Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео …
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед“.
Фридрих Гризендорф је био дворски свештеник, врло образован и широких видика. Својевремено га је немачки цар Виљем II послао Вилсону да прими 14 тачака његовог програма о самоопредељењу народа. Умро је 1958. године.
