Након одлуке суда у САД компанија Гугл морала је да обрише милијарде података и ограничи своју моћ да прати кориснике.
У питању је пресуда по групној тужби из 2020. године, према којој је Гугл оптужен да задире у приватност корисника прикупљањем њихових података чак и када користе Инкогнито режим. Већ су извршене неке измене, а брисање података ће ступити на снагу ван САД.
Шпијунирали чак и у Инкогнито моду
У јануару, убрзо након што су најављени планове за решавање случаја, компанија је ажурирала своје документе како би јасно ставила до знања да и даље прати корисничке податке чак и када је укључен Инкогнито.
Истог месеца, Гугл је саопштио да испробава функцију која ће аутоматски блокирати колачиће трећих страна, који помажу у праћењу активности корисника, за све који користе кориснике Гугл Хром.
Такође, пристали су да избришу „стотине милијарди“ података о „приватном коришћењу прегледача“, наводи се у судском саопштењу.
Колико смо безбедни?
Зато се још једном поставило питање колико смо уопште безбедни на интернету и колико је наша приватност сигурна. Одговоре смо због тога потражили од консултанта за дигитални маркетинг Срђана Дукића.
Он каже да сигурност на интернету можемо посматрати из више различитих углова.
– Сигурношћу се можемо бавити у технолошком смислу (нпр, заштитом уређаја од штетних програма и апликација), потом у смислу сигурности личних података и финансијских трансакција, а онда и у смислу сигурности која се тиче социјалних и психолошких посљедица кориштења интернета – каже Дукић за Компасинфо.
Да би се корисници заштитили, они се пре свега морају упознати са различитостима изазова и опасних ситуација, односно научити да правилно класификују и препознају изазове на интернету.
– Корисници много чешће сами себе доводе у опасне ситуације, на примјер, неодговорним приступом поставкама приватности на друштвеним мрежама, него што су угрожени одређеним аутоматизованим системима за прикупљање података. Ипак, ово друго је много чешћа тема у јавности, зато што је погодан терен за сензационалистичке наслове и теорије завјера – истиче он.
Подаци могу завршити у погрешним рукама
Бесплатно кориштење многих алата на интернету није заиста бесплатно. Велике технолошке компаније прикупљају и обрађују ваше податке у циљу пружања одређених услуга трећим странама.
– На примјер, такав систем обраде података омогућава компанијама да оглашивачима пруже могућност тзв. „таргетирања“ огласа, односно пласирања реклама тачно одређеним (посебним) групама корисника, што је изузетно важно у реализацији маркетиншких циљева оглашивача – каже Дукић.
Како то најчешће изгледа у пракси? На пример, кренули сте у теретану и на интернету сте истраживали о плановима тренинга и исхране. Ваш претраживач је ту информацију проследио у базу података о корисницима, где је ваш кориснички налог означен као налог особе која се интересује за „фитнес“ и теретану. Управо зато, након што сте претраживали одређен појам или производ, слични производи вам се појављују на огласима широм интернета.
– Када говоримо о сигурности у том смислу, морамо узети у обзир да се ради о прикупљању и обради огромне количине података која захтијева значајну инфраструктуру и ресурсе. У том случају, појединачни корисник је „кап у мору“ и могућности злоупотребе су изузетно ограничене.
Са друге стране, ваше личне фотографије и фотографије ваше дјеце на друштвеним мрежама, уколико правилно не подесите подешавања приватности, могу да заврше у погрешним рукама и да буду злоупотребљене, иако сви корисници имају могућност да ограниче приступ јавности кроз једноставна подешавања – додаје Дукић.
Неопрезност води до штетних последица
Такође, неопрезним уносом лозинки и ваших корисничких података (e-mail адреса и сл.) на веб-сајтовима који нису „проверени“ или за које нисте сигурни да су аутентични, може да изазове низ штетних посљедица: крађу идентитета, злоупотребу података са платних картица и тзв. „скидање новца“, што су изузетно чести случајеви о којима се не говори и не пише довољно.
Поједина законодавства покушавају да ограниче велике технолошке компаније када је ријеч о прикупљању података о корисницима, али за свакодневног корисника чињеница о прикупљању података не значи много, и далеко кориснија и потребнија мјера је едукација корисника у погледу информатичке писмености.
Онај ко жели, на располагању има довољно алтернативних програма и апликација које не прикупљају податке и у којима корисници не остављају „дигитални траг“, међутим, да бисмо разговарали о заштити, прије свега морамо да разумијемо на који тачно начин смо угрожени.
