Сваког априла обележава се сећање на пробој из логора Јасеновац, једног од најстрашнијих стратишта на југоистоку Европе, често називаног „балкански Аушвиц”.
Пробој се догодио 22. априла 1945. године, када је око 600 од 1.073 преостала заточеника покушало очајнички бег из логора. Јасеновац је био сложен логорски систем – сабирни, радни, кажњенички и заробљенички.
Уочи пробоја, када је постало јасно да их чека сигурна смрт, део заточеника из логора Циглана одлучио је да крене у бекство. Њима су се придружили и заточеници из дела логора Кожара. Од око 600 који су кренули у пробој из Циглане, преживело је највише 117. Из Кожаре је у бег кренуло 147 заточеника, а преживело је само 11.
Предводник пробоја из Циглане, заробљени партизан Анте Бакотић, није успео да се спасе и погинуо је током бекства.
Током марта и априла 1945. усташке власти су систематски уништавале логор, настојећи да уклоне трагове злочина. На челу те акције био је Вјекослав Макс Лубурић, заповедник тзв. усташке одбране. Наређено је убиство свих заточеника, док су објекти минирани, а документација спаљивана. Новопридошли заточеници нису ни увођени у логор – одмах су убијани, најчешће на обалама Саве.
До 22. априла у логору је остало око 1.220 заточеника. Дан раније ликвидиране су и последње заточенице женског логора – њих око 80.
Преостали заточеници у Циглани, свесни да ће убрзо бити убијени, организовали су пробој. Мања група је припремила план, распоредила људе на излазе и обезбедила импровизовано оруђе – чекиће, летве и цигле. Договорено је да истовремено крену у напад.
На знак Анте Бакотића – „Напред, другови!” – око 10 часова започео је пробој. Заточеници су морали да савладају излазе и пређу око 150 метара до логорске капије. Око 460 исцрпљених, старих и болесних није могло да учествује, у јуриш је кренуло око 600 људи.
Тог дана падала је киша, што је делимично изненадило стражу. Едо Шајер пресекао је телефонске везе, док су неки стражари савладани. Миле Ристић успео је да отме митраљез.
Ипак, већина је страдала – током јуриша, у реци Сави или у потерама. Преживело је 117 заточеника, док су сви који нису учествовали у пробоју убијени.
Истовремено, у делу логора Кожара, друга група је самостално покушала бег истог дана увече. После напада на стражу и сечења жице, уследиле су потере које су трајале целу ноћ. Преживело је само 11 заточеника.
Већ 23. априла 1945. усташке јединице су напустиле логор.
Јасеновац остаје упамћен као јединствен логор у Другом светском рату – место масовног уништавања без директног управљања нацистичке Немачке, али са изузетном бруталношћу. Чак су и поједини немачки официри, попут Глез фон Хорстенау, били згранути зверствима усташа.
Логор је постојао од августа 1941. до априла 1945. године – укупно 1.337 дана. У оквиру система налазили су се и логори као што су Стара Градишка, као и дечји логори у Сиску, Јастребарском и Горњој Ријеци.
За разлику од нацистичких логора индустријског типа, усташе су масовна убиства често вршиле непосредно – ватреним оружјем, али и хладним оружјем, уз незамислива мучења.
Одмах по оснивању НДХ 1941. године донети су расни закони. Прве жртве били су Јевреји, а убрзо су већину заточеника чинили Срби. Међу жртвама су били и Роми, као и политички противници и цивили.
Број жртава Јасеновца ни до данас није коначно утврђен. Процене се крећу од око 80.000 до више стотина хиљада страдалих, што овај логор сврстава међу највећа стратишта Другог светског рата на простору Европе.
