Логор Јасеновац је био највећи концентрациони логор у Независној Држави Хрватској (НДХ) на простору окупиране Краљевине Југославије 1941-1945. По броју жртава Логор Јасеновац је трећи, а по ужасима први, логор у окупираној Европи за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог места, а уништен од стране усташа крајем априла 1945. године. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска администрација, био је уствари огромно стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, старосне доби, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја.
Систем концентрационих логора Јасеновац је још 1930-их осмислио Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши римо-католички свештеник фратар Мирослав Филиповић (познат и под надимком “фра Сатана”, који је добио због свирепог убијања Срба и подстрекивања других на такво поступање) а касније џелат Динко Шакић.
Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 км југоисточно од Загреба. Логори I и II били су у селима Брочица и Крапје, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац III), који је био највећи логор и у себи је садржао укључен крематоријум.
У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску и у Јастребарском, а женски логор налазио се у Старој Градишки југоисточно од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу. У Логору Јасеновац су власти НДХ извршиле стравичне покоље и геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему је страдао и одређен број Хрвата и Муслимана. То су били антифашисти, и симпатизери и помагачи Србима. Ни један Хрват, нити муслиман, није страдао зато што је Хрват, односно муслиман, односно због своје вере или националне припадности.
БРОЈ ЖРТАВА
Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана, (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија НР Хрватске, основана 1945. констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000, али реална бројка је била преко милион. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми, због идеологије братства и јединства, темеља на којима је скоријена комунистичка Југославије. Највероватније је ово чињено из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник, по броју жртава.
Жртве логора били су Срби, Јевреји и Роми због свог етничког и верског порекла, затим комунисти и антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње Независне Државе Хрватске. У Јасеновцу Хрвати нису страдали зато што су Хрвати, нити Муслимани зато што су Муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба.
ПОГРОМ ДЕЦЕ
У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија деца била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.
Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака – логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19.544. (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју и никада зато што су припадници тих народа). Врло битно је рећи и то да је огроман број деце, око 12.000 био спашен од усташког погрома. Између осталих, Дијана Будисављевић, као и десетине разложних и племенитих Хрвата што значи да је замисао била да се сва деца Козаре, Поткозарја и Крајине побију.
„Деца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“
Када о злочину у Јасеновцу не бисмо ништа више имали као чињеницу већ само страдање српске, ромске и јеврејске деце, када би само овај поражавајући број страдале деце био познат, квалификацији геноцид у међународном праву не би требао ни један више доказ. Све ово, уз остале међународноправне одреднице, недвосмислено потврђује да је у Независној Држави Хрватској извршен геноцид над српским народом.
„Када хоћеш да убијеш народ, уби му децу“. Клаузули у међународно правној квалификацији о геноциду : истребљење једног народа, у Независној Држави Хрватској, објективно није потребан ни један више доказ да су, хрватска државна структура и њена развојна политика, извршиле геноцид над Србима у Јасеновцу, уз већ опште познату и прихваћену чињеницу о холокаусту над Јеврејима, и стидљиво изречену чињеницу о геноциду над Ромима(Цигани). Овај геноцид над Србима је последњи извршен, а не потврђен геноцид, у Европи. Срби у овој историјској неправди, из строгих идеолошких, државних, хришћанских и ко зна којих још побуда, обилато партиципирају. Учествовали су у забрани и помена о геноциду јер је требало да жртва и џелат направе поново нелогичну и неразумну творевину Југославију и то над оном истом, с разлогом и са истим симптомима умрлом Краљевином Југославијом. Тек људско праштање, не да се није посветило, већ је злочинцу наметнуло истину да се сопственог злочина никада и не досети.
У Независној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Славонији, Далмацији, Херцеговини, Лици и Босни. Овај погром је више од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овакву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.
На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао:
„…и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“
ИЗГЛЕД И ПОЛОЖАЈ
Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.
Сам логор је био систем од 5 главних кампова и неколико мањих кампова и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву. Кампови су били:
• Камп I Брочице
• Камп II Крапје
• Камп III Циглана
• Камп IV Кожара
• Камп V Стара Градишка
Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана), и Граник (на реци Сави).
Израда логора Јасеновац
Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво „за градњу дрвених барака у Јасеновцу“. Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице. Логор је основан од 15. до 21. августа 1941., а први затвореници стижу 20.-21. августа да направе бараке у кампу I Брочице. Ти први допремљени заточеници били су мушкарци, Срби и Јевреји које усташе нису стигли ликвидирати након затварања комплекса усташких концентрационих логора Госпић-Јадовно – Паг. Хрватске новине 23. августа доносе вести о оснивању радног логора у Јасеновцу ради градње брана на ријекама Лоњи Требици да се исуше Лоњске мочваре.
Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци.
Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег рајха, службеног имена „Усташка обрана Заповједништво сабирних логора Јасеновац“, био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.
Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз све време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам „расне чистоће“ (највише Срби, али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ. Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац
СТРАТИШТА
Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у нацистичкој Немачкој. Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења
Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље. У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.
До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“
Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Па су тако и настали посебни алати као што су: србосјек, србомлат и др. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.
Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши. Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је немачки генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.:
– „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.
За разлику од немачких логора у којима је убијање било индустријско, у Јасеновцу је убијање било дивљачко, вршено је углавном ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла.
Ноћу између 21. и 22. априла 1945. део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора, знајући да ће они бити убијени сутра. Од њих 1200 пробој је преживело око 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.
У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора.
Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај
ПРОЦЕНЕ БРОЈА ЖРТАВА
Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата. Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ. До данас, истина о броју жртава није утврђена
