U vreme dok sam vodio Centar za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija pri našoj pomesnoj Crkvi, stručnoj javnosti sam, na osnovu višegodišnjeg proučavanja uticaja tehnologije na čoveka i društvo, predložio upotrebu metodologije trostrukog ključa za „otključavanje“ složenih tehnoloških dilema 21. veka.
Osnovna ideja tog pristupa bila je da se savremeni tehnološki izazovi posmatraju u tri različita uzastopna prolaza – kritičkom, kontekstualnom i konceptualnom – da bi odgovor bio celovit i adekvatan.
U narednim redovima ću primenom te metodologije pružiti skromni doprinos otvorenoj javnoj debati koja se tiče predloga projekta iskopavanja rude litijuma (preciznije: minerala jadarita koji u sebi sadrži litijum) u dolini Jadra.
„Za“ i „protiv“
Prvi nivo metodologije trostrukog ključa zahteva nepristrasnu kritičku analizu primene određene tehnologije u praksi. Ta analiza se izvodi u pro et contra formi i tiče se studioznog odmeravanja utvrđenih dobrih i loših strana konkretnog tehnološkog rešenja. U dosadašnjoj polemici u vezi sa iskopavanjem litijuma sasvim jasno su se profilisale pozicije „za“ i „protiv“.
U prvoj se ističe prihod koji bi rudarenjem litijuma u dolini Jadra bio ostvaren i ubrzan industrijski razvoj naše zemlje. Suprotna pozicija napominje veliku verovatnoću ozbiljnog ugrožavanja životne sredine, uzevši u obzir lokaciju potencijalnog rudnika i ranija gorka iskustva nekih država.
Na polju sučeljavanja ova dva argumenta narednih meseci se očekuje još intenzivnija rasprava srpskih stručnjakâ, pogotovo iz oblasti hidrogeologije, biologije, ekologije i ekonomije. Načelno gledano, ovaj početni, kritički nivo opservacije je potreban, ali ne i dovoljan, no tema iskopavanja litijuma u Srbiji je krajnje specifična. Naime, veoma lako se može desiti da nivo kritičke opservacije ujedno bude i završni ukoliko stručna javnost i dalje bude izrazito podeljena.
Razlog je jednostavan: u cost-benefit analizi ne postoje finansijske dobiti, ma kolike bile, koje mogu pokriti štetu eventualnog ugrožavanja životnog prostora, a podeljenost stručnjakâ automatski znači i neizvesnost koja u domenu zaštite životne sredine nije pametna.
Dva pitanja
U narednom periodu će se, najverovatnije, dobar deo težišta polemike preneti i na samu mogućnost davanja punih garancija očuvanja prirodnog okruženja, što će posredno otvoriti temu lične odgovornosti. Podsetimo, s tim u vezi, da u svoje vreme uopšte nije predviđen nastanak globalne ekološke krize, a da za nju danas niko ne odgovara uprkos očiglednim posledicama koje svi osećamo na svojoj koži. Stoga se već na prvom nivou kritičkog ispitivanja postavljaju dva suvisla pitanja.
Prvo glasi: ko uopšte može dati stabilne i odgovorne garancije za upotrebu tehnologije koja je već pokazivala negativan uticaj na ekosistem? Drugo je: na koji način bilo ko lično može odgovarati za eventualnu štetu koja bi mogla nastati decenijama kasnije, kroz kumulativni efekat primene te tehnologije?
Drugi nivo ispitivanja u okviru metodologije trostrukog ključa je kontekstualni. Njime se apostrofira značaj proučavanja društvenog okvira primene određene tehnologije. To je jako važna tema jer je primećeno da korišćenje identične tehnologije u različitom društvenom kontekstu često ne daje slične rezultate. Stoga je u razmatranje ove teme neophodno uključiti pravnike, politikologe i sociologe.
Političko pitanje
Na ovom nivou ispitivanja jasno primećujemo da je predlog projekta iskopavanja litijuma u Srbiji od samog početka par excellence političko pitanje koje ima širi geopolitički kontekst u koji smo, hteli – ne hteli, uvučeni od strane moćnih globalnih korporacija i svetskih sila. Pritisak (neko bi rekao: podrška) dve vodeće zapadnoevropske države u pogledu iskopavanja litijuma u dolini Jadra samo su jasan odraz pragmatičnih geostrateških interesâ, a ne brige za našu zemlju.
Sve navedeno implicira potrebu formiranja preciznih mehanizama koji bi nas štitili od pretvaranja Srbije u rudarsku koloniju. To, međutim, nije ni jedina ni glavna tema koju treba razmatrati u domenu kontekstualne opservacije. Glavni izazov je oštra polarizacija u srpskom društvu, koja može dovesti čak i do građanskih nemira, kojima bi se radovali samo srpski neprijatelji.
Stoga je rešavanje litijumske zagonetke bez uzimanja u obzir složenog društvenog konteksta čist avanturizam koji može imati nesagledive posledice.
Konceptualno sagledavanje
I na kraju, preostaje nam konceptualni nivo sagledavanja ovog tehnološkog projekta, koji je vezan za proučavanje konceptualne dubine i tehnološke konvergencije. Tehnologija litijum-jonskih baterija je relativno brzo potisnula prethodnu, nikl-kadmijumsku, a već sada postoje naznake o njenoj konvergenciji ka budućim rešenjima koja će izvršiti novu smenu tehnoloških generacija.
Ipak, ovo su samo procene koje se zasnivaju na određenom stepenu verovatnoće. Postoji, međutim, tema o kojoj na ovom nivou analize možemo razgovarati sa potpunom izvesnošću. Ona se tiče komplementarnosti koncepcije projekta rudarenja litijuma sa ranije donetim strateškim dokumentima Republike Srbije vezanim za društveni interes koji se tiče esencijalnih resursa – zdravog vazduha, čiste vode, plodnog zemljišta i kvalitetne hrane.
Odgovor na pitanje u kojoj meri postoji sudar koncepcija na ovom polju ostavljam za razmatranje stručnjacima iz datih oblasti.
Preveliki rizik
Lični stav autora teksta je da aktuelni predlog iskopavanja litijuma u dolini Jadra ne može izdržati temeljnu kritiku. Jednostavno govoreći, na osnovu svega što smo do sada čuli u javnoj debati, zdravorazumsko rasuđivanje ukazuje na to da je rizik prevelik za teritorijalno malu zemlju poput naše, pogotovo stoga što bi eventualne posledice bile praktično neotklonjive.
Kod teritorijalno velikih i industrijski razvijenih zemalja (poput onih koje nam sugerišu iskopavanje jadarita) situacija je, reklo bi se, značajno drugačija jer zbog veličine svoje teritorije one mogu da eksploatišu rudu litijuma na lokalitetima koji nose neuporedivo manji rizik od nastanka ekološke katastrofe.
Stoga je mudro da velikim državama ustupimo avangardnu poziciju u domenu tehnologije rudarenja litijuma, ali na njihovoj sopstvenoj teritoriji, a da mi, koji smo teritorijalno mali, pomno pratimo njihove aktivnosti i učimo na njihovom iskustvu.
Uostalom, čemu tolika žurba? Litijum neće pobeći iz doline Jadra i strpljivo će čekati podno Cera sve dok tehnologija njegovog iskopavanja ne postane potpuno bezbedna. Tačnije – ako to ikada postane.
Prezviter dr Oliver Subotić, upravnik Misionarskog odeljenja Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.
