Септембар 2022. године обележио је један од најтежих тренутака у животу голмана женске рукометне репрезентације Србије. Утешкој саобраћајној несрећи Гордана Петковић у којој је изгубила пријатељицу Марију Павловић, сама је задобила бројне преломе руке, ребара и јагодичне кости.
Три године касније, упркос свему, стала је међу стативе репрезентације Србије на Светском првенству и остварила сан који многи нису веровали да је могућ.
Пред дуел са Уругвајем, који је Србија убедљиво добила на старту Мундијала, говорила је зашто је наставила да се бори – за себе, за своју ћерку, за свој спорт.
„Морала сам. Знала сам да због кћерке морам да се вратим, а нисам имала представу како – била сам скроз поломљена. Само сам желела назад на терен, то је мој живот“, прича Гордана, присећајући се дана који су је умало удаљили од рукомета заувек.
Повратак који је могао да је кошта каријере
Иако је била озбиљно повређена, вратила се тренинзима свега неколико месеци после несреће. Данас признаје у великом интервјуу за Мондо – погрешила је.
„Скинула сам гипс после два и по месеца и одмах се вратила. Бранила сам иако ми рука није била зарасла како треба. На крају су лекари морали поново све испочетка – операција, терапије, нови почетка“, рекла је Гордана.
Али Гордана никада није знала да одустане. Годинама је доминирала у домаћој лиги, а прошле сезоне у дресу Црвене звезде постала је најбољи голман шампионата. Уследио је и дуго чекани позив у репрезентацију, где је поново заиграла раме уз раме са кумом Јованом Рисовић.
Деби у 34. години
„Искрено, помирила сам се да се то можда никад неће десити. Радила сам, тренирала, давала максимум, а онда је дошло и то – позив, деби, репрезентација. Била је трема, али она позитивна. Знала сам да ту шансу морам да искористим“, истакла је Гордана.
Прве минуте у дресу Србије уписала је у квалификацијама против Литваније и Украјине, а сада је на Светском првенству потврдила да припада елити – уписала је четири одбране и дала велики допринос победи над Уругвајем.
Преживела је Олују
Гордана не носи само ожиљке саобраћајне несреће. Рођена у Книну, са само четири године избегла је са породицом током „Олује“.
„Такве ствари те ојачају. Моји родитељи су рањени у рату. Научиш да све прође и добро и лоше. Битно је остати на ногама“, нагласила је Гордана.
Зато је, каже, никад нису сломиле ни критике ни оспоравања.
„Увек је било: ‘Ма, то је само српска лига.’ Други су добијали шансу, ја не. Али веровала сам да ће се мој рад вратити. И јесте – можда касније, али баш онда када треба“, објаснила је.
Највећи узор – Катрина Лунде
Данас тренира уз легендарну Норвежанку Катрину Лунде, најбољу голманку у историји женског рукомета.
„То је остварење сна. Она је ниво више – професионализам, дисциплина, све. Гледам је и учим. Желим да оправдам сваку шансу коју добијем поред ње“.
Највећи навијач чека је код куће
И док на терену делује непобедиво, признаје да јој је најтеже пао растанак са деветогодишњом кћерком.
„Било јој је жао, није јој јасно колико је ово велико. Питала је: ‘Мама, месец дана? Кад ћеш доћи?’ Али трудим се да схвати да је ово важно и да мама мора да буде јака“, закључила је Гордана.
