„Афазија“ је веома млада група из Панчева, која себе широко одређује у оквирима алтернативног и психоделичног рока, метала и панка, експлицитно се позивајући на наслеђе деведесетих година прошлог века. Јасно је да ме је позивање на музику која је великим делом утицала на моје формирање привукло, јер тако је са популарном музиком – увек остајете везани за оно што сте слушали негде између петнаесте и двадесете године свог живота. Деведесете су, као што знамо, обележили повратак гитарског рока, гранџ, брит-поп, различите фузије „црне“ и „беле“ музике, традиционалних музичких облика са панком и индијем, матала са панком, идијем и психоделијом, и тако даље.
Када је „Афазија“ у питању, она од набројаног баштини најпре наслеђе гранџа и поменутим утицајима прожетог метала.
Ипак, оно што се може ишчитати из њиховог до сада невеликог објављеног опуса и прилично енергичних наступа, наслућује да се овде не ради о епигонству или архаичности. Иако ће вас од музике наших деведесетих подсетити на „Блокаут“ или „Бјесове“, на пример, то и поред изузетне младости чланова овог бенда не значи да се њихова музика своди на патничку позу, романтизацију губитништва и мрачење, што уосталом није био случај ни са поменутим бендовима моје младости. Што се њиховог „осећања света“ тиче, оно се на деведесете надовезује фокусираношћу на унутрашњи свет, атмосфером егзистенцијалне стрепње и отуђености, као и спојем нихилизма и метафизике, рањивости и агресије, личног бола и реферисања на шири контекст који не бежи од различних облика религијског, митског и уметничког наслеђа.
Њихова прва објављена песма се зове „Сатурн“ и у лавиринте унутрашњег света нас уводи посредством митолошког референтног оквира, именом бога који је прождрао сопствену децу.
Овој песми сасвим одговара епитет психоделичне, с обзиром на то да психоделија не подразумева само описивање или естетизовано и музиком посредовано урањање у измењена стања свести узрокована дрогама или лудилом, већ звучно и текстуално детектовање и артикулисање унутрашњег света, који слушаоцима помаже да уроне у свој сопствени или макар да наслуте сву његову дубину, богатство, тајновитост и ужас. Ова песма већ и насловом, али и стиховима, сугерише поунутарњену тему сукоба генерација, али и пролазности, отворену вишеструким тумачењима.
Песма „Квар“ је још занимљивија, заразно медитативно, пригушено шаманистички изведена, и почиње овако:
„Да ли је истина ил’ квар
То што стоји ти пред очима
Да ли је истина ил’ квар
То што гајиш у жилама“.
Психоделично искуство ни овај пут није сведено на искуство измењене перцепције под утицајем опијата или на њихово присуство „у жилама“, већ суочавајући истину као целовитост и квар као оштећење и нарушавање (нарушеност) те целовитости, прелази на терен метафизичког, односно на исказ о самој природи нашег постојања и нашег бића. Квар постоји већ у спољашњем свету, али и у нашој перцепцији тог света, који посматрамо кроз призму својих чулних ограничења, предрасуда и различитих формираности, као и покварености нашег смртног, и што је основно – палог тела.
„Ти си стари пут
Ти си стара судбина
И од сад, свој си стуб
Своја (вечна) тишина“.
Тако пали, дакле, ми смо и остарели, предати инерцији и нужности, сами смо своји стубови, једино сами себи ослонац, али сами себи и кумири, једино чему се још клањамо, обузети тишином јер више нисмо у стању да се обратимо било каквој вечности, трансценденцији, нечему што би могло да нас превазилази и даје нам смисао. Али можда и тишином која допушта и нада се томе да нам се обрати неко и нешто, оно што у буци спољашњег и пометњи свог унутрашњег света не бисмо били способни да чујемо.
Та немогућност обраћања као да је и узрок наше „кварности“ и нецеловитости, али уједно и њихова последица, један зачарани круг наше палости, дакле. Нецеловито баш због нецеловитости не може да се обрати целовитом које би га могуће исцелило, а можда, што је још страшније, због своје нецеловитости („кварности“) и не зна да уопште може постојати нешто целовито или да би и оно само једном то могло бити, осим на тренутке и у најдубљим слојевима свог скрханог бића.
Затим, у стиховима
„Да ли је истина ил’ квар
То што цури ти из сна
Да ли је истина ил’ квар
То што носиш у мислима“,
поставља се питање о истини и целовитости, смислу и ослонцу не само кроз довођење у питање „кварности“ света, наше перцепције и нашег тела, него и наших мисли, осећања и наше подсвести, па можда и надања, јер сан би могао да упућује и на то.
Необично је писати о неком ко је тек на почетку и на основу невеликог доступног узорка, због чега је тешко разабрати елементе његове поетике и слике света, али почеци ове групе су занимљиви и откривају заинтересованост за озбиљна егзистенцијална питања са метафизичким предзнаком и способност да се она вишеслојно и вишезначно музички и текстуално артикулишу.
Истовремено енергична, готово дивља, и софистицирано посредована појавност (Вукашин Поповић – вокал и гитара, Сава Павловић – бубњеви и Душан Чичић – бас), додатно сведочи о унутрашњој укључености и посвећености ових младих људи у своје стваралаштво, која је и заслужна за дејство које њихова музика неспорно има. А које у себи у доброј сразмери садржи и лепоту и бол, пој освешћене палости која би све дала да то више не буде.
