Готово да нема особе коју некада није заболела глава. Ипак, постоји разлика између обичне главобоље и мигрене. Мигрена погађа приближно сваку седму особу, а код жена је око три пута чешћа него код мушкараца, нарочито у најактивнијем, радном и репродуктивном периоду живота.
Како истиче др Александар Пантовић, неуролог, мигрена није само јача главобоља. То је поремећај функције нервног система у којем је главобоља најистакнутији, али не и једини симптом. Код мигрене се у мозгу покреће једна врста „биохемијске олује” – активирају се нервне ћелије, путеви бола, мождане овојнице, тригеминални систем и бројни преносиоци сигнала, међу којима је посебно важан ЦГРП. Зато мигрена није бол који само пролази кроз главу, већ догађај који захвата читав нервни систем. Пацијент често не трпи само бол, већ му смета светлост, звук, покрет, мирис, разговор, понекад чак и додир косе или јастука.
Обична, тензиона главобоља најчешће личи на притисак, обруч или тежину у глави. Непријатна је, али човек често може да настави дан. Мигрена, с друге стране, уме да заустави дан као да је неко спустио завесу. Бол је често пулсирајући, једностран, појачава се при кретању и праћен је мучнином, повраћањем, преосетљивошћу на светлост и звук. Ако би се то објаснило једноставно: обична главобоља поквари дан, а мигрена га понекад одузме. Мигрена настаје код особа које имају наследно осетљивији нервни систем, односно нижи праг за покретање мигренског циклуса. Нервне ћелије код особа са мигреном су као мале батерије које се лакше пале и теже гасе. Мозак понекад реагује бурније него што је потребно. Тај мозак не воли нагле промене: не воли неспавање, преспављивање, прескакање оброка, хормонске осцилације, нагли стрес, али ни нагло опуштање после стреса. Некада се веровало да је мигрена пре свега болест крвних судова. Данас знамо да је она много сложенија и да је њено исходиште у нервном систему, укључујући дубоке мождане структуре као што је хипоталамус, тригеминални систем, мождане овојнице и путеве који регулишу бол, мучнину, расположење, сан и сензорну осетљивост. Зато није необично што пацијент пре напада може да зева, буде раздражљив, да има потребу за слатком храном, да чешће мокри, да осећа немир, језу или бол у врату. То није случајност; то је продром, суптилна најава да се мигренски механизам већ покренуо – појаснио је др Пантовић.
Окидачи за појаву мигрене постоје, али они нису исти код свих. Код једне особе напад ће покренути неспавање, код друге менструални циклус, код треће црно вино, јак мирис, прескочен оброк, промена времена или дуг рад за екраном. Међутим, мигрена ретко функционише по једноставном принципу: један окидач, један напад. Много чешће се више фактора сабира, као капи које пуне чашу, све док се не пређе лични праг осетљивости. Тада се мигренски циклус покрене.
– Зато пацијент понекад каже: „Јуче сам попио чашу вина и ништа ми није било, а данас ми је исто то изазвало мигрену.” То је зато што јуче можда није био неиспаван, гладан, под стресом или у хормонски осетљивом периоду. Мигрена је игра прага, а не проста математика. Код неких људи јавља се неколико пута годишње, код других неколико пута месечно. Када главобоља постоји 15 или више дана у месецу, а најмање осам дана има мигренске карактеристике, говоримо о хроничној мигрени. То је стање које више није само повремена непријатност, већ озбиљан терет за рад, породицу, расположење и животну радост – истиче наш саговорник.
Пацијенти се најчешће жале на јак, пулсирајући бол, често у једној половини главе, који се погоршава при кретању. Уз то иду мучнина, повраћање, неподношење светлости, звука и мириса. Пацијенти често кажу да желе само мрак, тишину и да их нико ништа не пита. То је типична слика мигренског напада: мозак као да улази у режим ванредног стања и тражи да се сви спољашњи стимулуси искључе.
– Али мигрена је мајстор прерушавања. Некада долази са ауром, као светлуцаве тачке, цик-цак линије, сенке, замућен вид или испади у видном пољу. Некада се маскира као бол у врату, вртоглавица, нестабилност, трњење, отежан говор, умор, раздражљивост, несаница или проблем са варењем. Има и такозваних тихих мигрена, када постоје неуролошки симптоми, али главобоља изостане. Зато пацијенти понекад годинама обилазе офталмолога, физијатра, гастроентеролога или ОРЛ специјалисту, а у позадини стоји мигрена која је променила костим – додаје др Пантовић. Дијагноза мигрене се најчешће поставља разговором. Не постоји анализа крви, магнетна резонанца или скенер који „показују” мигрену. Код највећег броја пацијената, премда има и оних код којих то није случај, конвенционални снимак мозга је уредан, а то не значи да пацијент нема проблем.
– Лечење мигрене је стратегија, а не само гашење пожара. Некада је довољно да пацијент има добар лек за напад, да га узме на време и да зна шта треба да избегне. Али код честих, дугих или тешких напада потребно је направити озбиљнији план. Тај план када говоримо о фармаколошком лечењу које има два дела: лечење самог напада и превентивно лечење, чији је циљ да се број и тежина напада смање. За напад користимо аналгетике, нестероидне антиинфламаторне лекове, триптане и по потреби лекове против мучнине. Важно је да се лек узме рано, док се олуја још није разбуктала. Када пацијент чека да бол достигне врхунац, посебно ако се већ јавила мучнина, лек често делује спорије и слабије. С друге стране, ако се лекови узимају пречесто, они од савезника могу постати противник и довести до главобоље због прекомерне употребе лекова. Када су напади чести или значајно нарушавају живот, уводи се превентивна терапија. То могу бити одређени лекови који се користе и у другим областима медицине, као што су неки антихипертензиви, антидепресиви или антиепилептици, али у мигрени се они не дају зато што је бол „психички”, већ зато што делују на осетљивост нервног система. Код хроничне мигрене одобрен лек је ботулински токсин, а последњих година велики напредак представљају лекови усмерени на ЦГРП пут. То је један од најважнијих помака у лечењу мигрене – објаснио је др Пантовић.
Најчешћа грешка је, каже он, да се мигрена годинама трпи или лечи стихијски. Пацијент узме један лек, па други, па трећи, често без плана, без евиденције и без процене колико дана месечно заправо користи терапију. Тада се лако уђе у зачарани круг: што више боли, више се узима лек; што се више узима лек, глава све чешће боли. Друга грешка је што пацијенти често мисле да морају да докажу да су јаки тако што ће мигрену издржати. Трећа грешка је веровање у чудотворна решења, строге дијете без основа, непроверене суплементе или савете са интернета који код једног човека можда помажу, али код другог могу направити штету. Наш саговорник каже да добар план лечења није исти за студента, жену у перименопаузи, особу са несаницом, пацијента са анксиозношћу или некога ко већ има главобољу двадесет дана месечно.
