Цјелокупни Запад је мобилисао све своје војнике, фанатике и плаћенике да заузме богатство на Истоку. Ресурси православне земље постали су изазов за освајање. Ово нису наслови из новина, нити анализе садашњег геополитичког обрачуна, ово су историјске чињенице о времену Светог Саве. Крсташке војске биле су мобилисане у одбрану светиње; тражили су се разлози за духовни поход, као што се данас користи тзв. кршење међународног права. Тада је прави разлог била „одбрана светиња“. Под изговором да дисциплинују шизматичке насилнике и да православно царство врате у „праву“ вјеру, створили су вјековну конфузију и уништили центар православних земаља.
Као и данас, тако и онда, наше земље и народ били су сврстани на страну непријатеља са Запада. Колико год да смо се трудили дипломатски да будемо неутрални, ипак у њиховим очима никада нисмо били. Узалуд је Стефан Првовјенчани узео круну од папе — и даље се нисмо интегрисали у њима подобне, само смо били ближе вазалском односу. Прије крсташког рата вођена је велика и свеобухватна пропаганда дехуманизације и сатанизације Цариграда. Византија је представљана као шизматичка, покварена и окрутна, како би се оправдао општи рат против ње. Крсташима су гријеси били опроштени када су донијели злато Цариграда на Запад. Европа је изграђена од опљачканих дјелова цариградских палата, тргова, радњи, благајни и трезора. Украдени су и чувена вајарска композиција коња на Тргу Светог Марка, невјероватни златни олтар истоимене цркве и непроцјењива библиотека.
Византијски научници, занатлије и умјетници побјегли су у Италију, доносећи Западу непознату цивилизацију. Тако је почела ренесанса и формирање Европе каква је данас. Богатства Истока били су потребни тадашњим хегемонима, који су искористили све ресурсе, мобилисали се и, наравно, користили православни народ за прокси рат. Пљачка Константинопоља довела је до развоја Европе. Јасно је да се сваки облик историје понавља, и данас можемо сагледати тадашња времена и прилике гледајући садашњост.
Срби, који стоје на прелазу цивилизација, на вјетрометини геополитичких догађаја, убрзо су постали јасна мета. Јасно је било да оно што је наше, лако би, из најдубље похлепе великих сила, могло бити отето. Наше светиње за њих су биле само обичан плијен.
Историја српских земаља, је прича о сталном кретању између двије тачке, Истока и Запада, попут клатна које никад не мирује. То клатно често је за нас било гиљотина. Већ десет вијекова Срби се налазе на овој прекретници, расцјепљени између својих унутрашњих тежњи ка Истоку и вањских околности које их гурају ка Западу. Оно што је Свети Сава успио остварити било је више од обичног компромиса. Он је свој народ поставио на мјесто гдје су Исток и Запад само почетне тачке, а не крајње одредиште. Идеја државности, народа и дипломатије везана је за вјечност.
Суверенизам и духовна утемељеност постају једини модел опстанка наше државе. Свети Сава је, прије добијања аутокефалности цркве, јасно дефинисао нормативе. Законоправило постаје темељ владавине права, а оно српско национално биће први пут на клатну геополитичких промјена дефинише формулу опстанка — јединство. Национално биће које је компактно у геополитичкој поларизацији, происходиште за опстанак налази само у себи. Темељи које је Свети Сава поставио постају тајна опстанка у вијековима који су услиједили, али и у сложеним временима каква су данас. Темељи никада нису били ствар компромиса, нити би прагматично могли бити уступљени зарад опстанка. Сам је опстанак везан за њих, и одрицање би само створило неповратни процес нестанак.
Светосавље као идеја опстанка надживјело је државе, царства, геополитике и остало једино уточиште у бурним временима, провјерена формула нашег опстанка.
