Насиље међу децом растући друштвени

У Србији, као и широм региона, насиље међу децом више није само „дечја ствар“ или „школска свађа“. Оно је прерасло у озбиљан друштвени проблем који се шири брзином која забрињава стручњаке, родитеље и државу. Вршњачко насиље – физичко, психолошко, вербално, друштвено искључивање или оно најопасније, дигитално – постаје све чешће, све грубље и све млађе. Деца која би требало да уче, играју се и граде пријатељства, све чешће једна другима наносе ране које остављају трагове за цео живот.Подаци су алармантни. Према истраживањима УНИЦЕФ-а и домаћим студијама, готово половина деце у Србији доживи неки облик физичког или психолошког насиља још у раном узрасту. У школама, сваки четврти ученик пријављује проблем са вршњацима који га малтретирају. Психолошко насиље – исмевање, оговарање, претње и друштвено искључивање – погађа преко 60 одсто деце у последњој години, док се физичко насиље креће око 40–50 одсто. Са ширењем паметних телефона и друштвених мрежа, појавило се и сајбер-насиље које не познаје границе школе ни времена – увреда, ширење интимних фотографија, организовани напади у групама. Оно што почиње у школи, наставља се ноћу у телефону и оставља жртву без места где може да се склони.Зашто се ово дешава баш сада? Узроци су вишеструки. Многа деца копирају моделе понашања које виде код куће – насилно дисциплиновање, вербалне свађе или толерисање агресије као „нормалног“. Социјалне мреже појачавају ефекат: лаки приступ, анонимност и жеља за лајковима претварају обичне тинејџере у џелате. Пандемија је само убрзала процес – деца су изгубила социјалне вештине, емпатију и способност решавања конфликата лицем у лице. Уместо тога, научила су да „решавају“ проблеме блокирањем, ширењем лажи или физичким обрачунима када се сретну.Последице су дубоке и дуготрајне. Жртве носе анксиозност, депресију, ниско самопоштовање и често сами постају насилници – круг се затвара. Родитељи се осећају беспомоћно, наставници преоптерећено, а друштво плаћа цену у облику генерације која не зна да комуницира без агресије. У последњих неколико година, Министарство унутрашњих послова и просветне установе организовале су хиљаде радионица о превенцији вршњачког насиља, али резултати показују да је потребно много више – системски, свакодневно и од најранијег узраста.Решење није само у казнама. Потребно је подићи свест код родитеља да је насиље у кући најбољи „учитељ“ насиља на улици. Школе морају да постану места где се емпатија учи као предмет, а не само математика. Држава треба да ојача Национални контакт центар за безбедност деце, да уведе обавезне програме емоционалне писмености и да медије обавеже да не сензационализују сваки инцидент. А пре свега – свако од нас, као одрасла особа, мора да престане да затвара очи када чује „то су деца, проћи ће“.Насиље међу децом није „дечја игра“. То је огледало нашег друштва. Ако желимо да сутра имамо здравију, саосећајнију и сигурнију Србију, морамо да почнемо данас – у свакој школи, у свакој кући, у сваком разговору. Јер деца неће престати да буду насилна док ми одрасли не престанемо да то толеришемо.