Историја је препуна неразјашњених мистериозних догађаја који деценијама или чак вековима буде и подстичу машту посматрача широм света. Примера је много. Ипак, мистерија свих мистерија, бар кад је реч о политици, јесте атентат на 35. америчког председника Џона Фицџералда Кенедија (ЏФК-а), који се догодио 22. новембра 1963. током председникове званичне посете Даласу у савезној држави Тексас.
До данас сам догађај није у потпуности разјашњен, а још већи су упитници око тога ко су могући стварни наредбодавци атентата који је променио Америку.
Владавина ЏФК-а
Џон Ф. Кенеди постао је председник Сједињених Америчких Држава у јануару 1961. као најмлађи изабрани председник у историји земље (43 године), носећи са собом визију оптимизма и коренитих промена. Његова инаугурација и мандат симболизовали су почетак новог периода у америчкој политици, познатог као „Нова граница“ (New Frontier). Тачније, нова политика подразумевала је амбициозне планове за побољшање економије, борбу против сиромаштва и расне дискриминације, истраживање свемира и ефикаснији наступ САД у Хладном рату против Источног блока. Период владавине ЏФК-а, поред наде у боље сутра, био је обележен и жестоким политичким и друштвеним поделама.
На спољнополитичком плану, почетком 1960-их, Хладни рат САД и Совјетског Савеза доминирао је геополитиком. Ривалство две суперсиле било је присутно у сваком аспекту међународних односа, од трке у наоружању до истраживања свемира. На почетку мандата, у пролеће 1961, Кенеди је подржао инвазију ЦИА и кубанских емиграната у Заливу свиња, која је имала за циљ да свргне левичарски режим Фидела Кастра на Куби, али се догодио потпуни фијаско и Куба је остала комунистичка. Кенеди, иако је одобрио инвазију која је осмишљена за време претходне администрације Двајта Ајзенхауера и директора ЦИА Алена Далеса, није дозволио употребу америчких ваздушних и поморских снага, што су предлагали официри ЦИА.
Због тога су Кубанске револуционарне оружане снаге (FRD) за три дана прилично лако поразиле инвазионе трупе. ЏФК је сумњао у успешност инвазије и зато се дуго премишљао да ли да је одобри – све до марта. Изведба Операције Плутон (како се службено звала) у априлу била је мањкава.
Геополитички изазови
Следеће, 1962. године, догодила се чувена Кубанска ракетна криза – најкритичнији тренутак Хладног рата, када је свет дошао на руб нуклеарног сукоба. Кенеди је показао изузетну дипломатију и разумност у кризи, чиме је стекао међународни углед, али и непријатељство у војним и обавештајним круговима који су заговарали оштрији приступ према Совјетском Савезу и Куби. Кенедијева можда највећа спољнополитичка грешка било је увлачење САД у рат у Вијетнаму, односно његова одлука из 1961. да повећа број војних саветника у тој држави.
Тако је Америка увучена у један од најконтроверзнијих и најскупљих ратова у својој историји. До краја 1961, број америчких војних саветника порастао је на око 3.200, а до краја Кенедијевог мандата, крајем 1963, број саветника достигао је више од 16.000. Иако формално нису биле распоређене борбене трупе, саветници су играли кључну улогу у обуци Јужноевијетнамске војске (ARVN) и пружању тактичке подршке на терену.
Визионарске идеје
Када је реч о унутрашњој америчкој политици, Кенеди је наследио државу која је пролазила кроз значајне друштвене промене, које су ретко кога остављале равнодушним. Покрет за грађанска права, предвођен лидерима попут Мартина Лутера Кинга Млађег, био је у пуном замаху, изазивајући дубоке поделе између северних и јужних држава. Кенедијев став према грађанским правима црначког становништва био је сложен. Иако је подржавао равноправност и интеграцију Афроамериканаца, његова администрација је у почетку била опрезна и желела је да избегне сукобљавање са белим јужњачким конзервативцима који су се противили променама.
Ипак, 1963. године Кенеди је јавно стао у одбрану грађанских права, назвавши њихово остваривање моралним и уставним питањем, чиме је додатно поларизовао нацију, али и учврстио свој положај као предводника друштвених реформи. У свом обраћању нацији 11. јуна 1963, Кенеди је снажно подржао грађанска права и једнакост свих људи. „Ова нација је основана од људи различитих народа и порекла. Основана је на принципу да су сви људи створени једнаки. Ово је време да делујемо у име правде, једнакости и поштења за све људе.“
На економском плану, ЏФК је спроводио смањење пореза уз већа улагања у инфраструктуру, образовање и истраживање.
Његови планови укључивали су визионарске пројекте попут програма Аполо, који је имао за циљ слање човека на Месец и представљао је важан део хладноратовског ривалства између Сједињених Држава и Совјетског Савеза. У говору одржаном 12. септембра 1962. на Универзитету Рајс у Хјустону, Кенеди је истакао амбицију САД да постану лидер у свемирској трци: „Одлучили смо да одемо на Месец у овој деценији и да учинимо друге ствари, не зато што су лаке, већ зато што су тешке.“
Програм Аполо није био само технички подухват већ и симбол америчке иновације, одлучности и способности да уједини нацију око заједничког циља. Кенедијева визија остварена је 20. јула 1969, када је Аполо 11 слетео на Месец — тренутак који је дефинисао једну епоху и оставио трајно наслеђе Кенедија, иако се догодио скоро шест година после његове смрти
Пријатељ народа, а непријатељ елита
Упркос свим мањкавостима, Кенеди је био веома популаран међу просечним Американцима. Више од конкретних политика, обични људи били су очарани његовим инспиративним говорима, младошћу и идејама које су промовисале једнакост, људска права и опште промене. Утисак неконвенционалног „народног“ политичара појачавала је и прва дама, Жаклина Кенеди, која је била симбол стила и отмености нове Америке.
Иако су га народне масе волеле, ЏФК је у свом кратком мандату стекао и бројне непријатеље. Поред логичних спољних противника као што су комунистичке државе Совјетски Савез и Куба, стекао је и моћне домаће непријатеље. Најзначајнији међу њима били су Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), војно-индустријски комплекс и америчка мафија. Сви они се често помињу као потенцијални наручиоци и стварни организатори атентата на ЏФК-а.
Непријатељ ЦИА-е
Кенеди је био веома забринут због растуће моћи ЦИА-е у спољној политици, која је постала „држава у држави“, и желео је да ограничи њен утицај. Сматрао је да је тајна агенција постала сувише независна, често доносећи одлуке које нису биле усклађене са политиком његове администрације. Осим тога, ЏФК је био свестан да ЦИА понекад делује по сопственим интересима, мимо контроле Беле куће и Конгреса, што је сматрао потенцијалном претњом демократском надзору и америчкој демократији у целини.
После дебакла у Заливу свиња 1961, који је иницирала ЦИА, Кенеди је решио да предузме кораке како би ограничио њену моћ и утицај на америчку спољну политику. Разматрао је могућност смањења њеног обима деловања или чак стварања нове агенције која би надгледала обавештајне операције.
Непријатељ војно-индустријског комплекса
Сличан однос је имао и према војно-индустријском комплексу (Пентагон и компаније војне индустрије), којем су одговарали спољни ратови у које је Америка била увучена директно или индиректно. Војно-индустријски комплекс имао је сопствене интересе у вођењу ратова и одржавању високог војног буџета САД. Вoјни лоби је имао снажан утицај на америчку спољну политику, често гурајући земљу у војне интервенције или ескалацију сукоба, укључујући и Вијетнам.
Иако је Кенеди у почетку подржавао ангажман САД у Вијетнаму, постоје докази да је намеравао да смањи америчко присуство. Према неким изворима, планирао је повлачење дела америчких трупа, што је изазвало озбиљне трзавице у његовој администрацији, посебно са војним официрима и неким кључним саветницима. Лобисти војно-индустријског комплекса заговарали су даље уплитање САД у вијетнамски рат, из стратешких и економских интереса.
Непријатељ мафије
Постоје теорије да је америчка мафија помогла долазак ЏФК-а на власт тако што је утицала на неизвесне председничке изборе 1960. Избори су били веома тесни између демократа ЏФК-а и његовог републиканског супарника Ричарда Никсона, и сваки глас је био важан, посебно у „клизним“ државама попут Западне Вирџиније (где је ЏФК победио са око 45.000 гласова) и Илиноиса (разлика око 9.000 гласова у корист ЏФК-а).
Постоје тврдње да је Џо Кенеди, отац Џона Кенедија, користио своје везе са мафијом како би обезбедио победу сину у кључним државама. Добро су познате гласине о повезаности Кенедијеве кампање са мафијашким босовима попут Сама Ђанкане из Чикага, који је наводно утицао на синдикате и локалне власти да обезбеде гласове за Кенедија. Иако ове тврдње никада нису у потпуности доказане, додатно су подстакле приче о двосмисленом односу породице Кенеди са организованим криминалом, пише Геополитика.
Упркос наводним везама током кампање, када је ЏФК постао председник, његова администрација заузела је изузетно оштар став према мафији, посебно кроз деловање Роберта Ф. Кенедија (РФК), који је постао државни тужилац 1961. године. РФК је спровео једну од најагресивнијих кампања против организованог криминала у историји САД.
Основао је посебне истражне одборе за борбу против мафије, повећао број кривичних гоњења и усмерио се на истакнуте мафијаше попут Џимија Хофе и босова у Њујорку, Чикагу и Њу Орлеансу. Под његовим вођством, Министарство правде је таргетирало мафију као један од главних приоритета федералне владе. Број кривичних поступака више се него удвостручио, а мафијашки лидери који су раније уживали готово потпуну заштиту нашли су се под огромним притиском.
Многи мафијаши, попут Сама Ђанкане, сматрали су то издајом након што су, наводно, помогли Кенедијевој породици. Стога није чудно што се мафија често помиње међу потенцијалним организаторима атентата.
