Čitajući potresni članak profesora dr Slobodana Čikarića „Ustaški genocid nad Srbima dubičke opštine”, često sam se pitao da li je taj zločin nad Srbima u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu mogao da bude sprečen da je dvadesetak godina ranije naš kralj ujedinitelj Aleksandar Prvi Karađorđević poslušao svog proslavljenog vojskovođu i vojvodu Živojina Mišića, koji ga je upozoravao i odgovarao od stvaranja zajedničke države s Hrvatima i Slovencima.
Od samog stvaranja zajedničke države videlo se da slovenački i hrvatski politički establišment, ali i celokupni njihovi narodi nisu bili za dugoročnu saradnju i ostanak u Jugoslaviji, već su želeli stvaranje svojih nacionalnih država. Njima su Srpska vojska i vlada bile potrebne samo kao pobednička i zaštitnička snaga od italijanskog hegemonizma i okupacije, a ne zbog bratskog sjedinjenja i suživota u zajedničkoj državi. Zato su težili da nova država bude dualistička, tj. konfederacija, kako bi u datom trenutku mogli da se otcepe.
Hrvatski političar Stjepan Radić, inače vođa Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS), zalagao se da čisto katoličke županije s centrom u Zagrebu obrazuju Hrvatsku seljačku republiku. Posle izbora na kojima je dobio 50 poslanika, Radić je 8. decembra 1920. na skupu svojih pristalica proglasio Hrvatsku seljačku republiku, koja je po njemu nastala 28. novembra 1920. godine, na dan izbora za ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS. On i njegove pristalice nisu priznavali punovažnost proglasa Hrvatskog narodnog vijeća o ujedinjenju 1. decembra 1918. godine. Tražio je da se odluke Ustavotvorne skupštine donose dvotrećinskom većinom glasova i protestovao protiv zahteva vlade da poslanici polažu zakletvu kralju. Poslanici HRSS nisu ušli u skupštinu, a od kralja su zahtevali da se iz Hrvatske povuče „okupaciona Srpska vojska”.
Frankovci i supilovci imali su još tvrđe stavove. Hteli su da se oružano suprotstave i da putem ustanka oslobode hrvatsku zemlju od kraljeve srpske vojske. Iz njih su se kasnije formirale ustaše – klerofašistički šovinistički elementi koji se nisu borili samo za Nezavisnu državu Hrvatsku, već i za etničku čistu Hrvatsku očišćenu od šizmatika Srba, Jevreja i Cigana. Hrvatska katolička crkva ih je, nažalost, blagosiljala u toj njihovoj krvoločnoj križarskoj misiji. Bez obzira što je posle hapšenja Radić i njegova stranka 27. marta 1925. godine odbacila formalno republikanizam priznajući dinastiju Karađorđević i vratila se u parlament sa svojih 67 poslanika, gde je on ušao u vladu i postao ministar prosvete, oni i dalje nisu odustali od svojih secesionističkih i separatističkih težnji uz blagoslov Katoličke crkve – velikog protivnika Versajske Jugoslavije.
Ujedinjenje sa njima je bilo velika zabluda kralja Aleksandra Karađorđevića, koja ga je na kraju stajala i života 1934. godine u Marselju, gde je u atentatu ubijen od strane hrvatskih ustaša i bugarskih vmrovaca. Još za vreme oslobođenja zemlje 1918. godine na tu zabludu upozoravao ga je njegov komandant srpske vojske vojvoda Živojin Mišić u svojim brojnim raportima i ekspozeima iznoseći sledeće tvrdnje: „Iz svega što sam čuo i video prilikom obilazaka i poseta garnizona i komandi koje su se nalazile u hrvatskim gradovima, ja sam duboko zažalio što smo se mi na silu boga obmanjivali nekakvom idejom bratstva i zajednice… Našu vojsku tamo napadaju, provociraju, pljuju kao najveće mrske zločince. Kompletan njihov narod je protiv nas i Vas. Na sreću, još nisu počeli da pucaju na nas i da nas ubijaju, ali kako stvari stoje, nismo daleko od toga. Mi smo za njih okupatori… Ja sam s tim načisto. Ne predstoji nam drugo, nego potpuno se odcepiti od njih. Treba im dati državu, nezavisnu samoupravu, pa neka lome glavu kako znaju s Italijanima. Radi se o dvoličnim ljudima, bolje reći prevarantima koji nas mrze i žele naše uništenje. Čast izuzecima, poštenim Hrvatima s kojima sam zajedno ratovao protiv istih neprijatelja. Da Vam kažem, za takve ljude je moja zemlja Srbija podjednako i njihova. Zaslužili su je svojom žrtvom i hrabrošću, svojim poštenjem… Granice će biti gde ih mi odredimo, i to onde gde istorija i etnografija kažu, gde kaže jezik, običaji i vera. I najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opredeli, pa će biti i pravo i bogu drago… I na kraju ne zaboravite, Visočanstvo, moje reči. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ćete se ljuto kajati, jer nećete moći da sprečite secesiju i njihovo otcepljenje, a onda bože pomozi tamošnjem srpskom narodu.”
