Свештеник Миодраг Арсенијевић је рођен 1926. године у Книћу, у свештеничкој породици. Његов отац, вредни србски свештеник Добривоје Арсенијевић је остао у предивном сећању мештана Кнића и околних села Гунцата, Бреснице и Бумбаревог брда. Отац Добривоје је пре и после рата радио на народном просвећивању, а велику заслугу је имао у раду на технолошком унапређивању сеоских домаћинстава у пољопривреди и шумарству.
Његов син Миодраг Арсенијевић је ишао његовим стопама те је завршио богословију, примио свештенички чин и парохију у Мрчајевцима код Чачка.
У времену комунистичке страховладе, када су доминирале лажи и преваре, чињене од стране безбожних комуниста, и када је безбожнички комунизам био насилно укорењен, почела је трагедија оца Миодрага Мила Арсенијевића. Сензационална научна открића и човеков лет у космос искоришћени су у пропагандне сврхе Комунистичке партије као „необорива потврда“ о непостојању Бога Творца и Сведржитеља, с једне, и „тачности“ еволуционистичке Дарвинове теорије по којој је човек еволуирао од мајмуна. Све ово, рађено против Бога и народа Божијега, навело је оца Миодрага да стане на браник Светих Догмата и учења хришћанске Цркве, којој је до смрти служио.
Све је почело у хладним јануарским данима не тако далеке 1969. године. Тада је Јован Шћекић, познати новинар београдске телевизије, дошао у Мрчајевце са циљем да са мештанима ове србске варошице сними материјал за своју популарну емисију „Видик“, коју је уређивао и водио.
Јован Шћекић је повод за своју емисију нашао у легендарном космичком броду „АПОЛО 8“ и његовом лету у васиону. За своје госте у емисији одабрао је мрчајевачког свештеника Миодрага Арсенијевића, сада покојног Обрена Пјевовића, познатог текстописца песама познатог певача Мирослава Илића (иначе, зета покојног Свештеномученика Миодрага Арсенијевића), чачанског одборника Миливоја Петровића из Мрчајеваца и Владимира Тошића, дописног члана Србске академије наука и уметности.
Основно питање које је прожело емисију, која је емитована 23. јануара 1969. године, састојало се у речима: где је Бог после лета у космос?
Сви гости су одговорили да Бога има, а отац Миодраг Арсенијевић је као потврду народне вере у Бога и оданости Цркви навео податак да није сав србски народ отпао од Бога и Цркве и да у Мрчајевцима нема домаћинства које се, јавно или тајно, није вратило Цркви, да су Мрчајевци побожно и честито србско село, да је многе кришом ноћу крштавао и венчавао и да се многи плаше да јавно исповеде своју веру. Отац Миодраг је дословно рекао: „Ја сам у овом селу парох скоро осамнаест месеци. Када сам дошао овде, није ме примало 160 кућа. Сада је тај број спао на 60, али и код њих идем. Ноћу крштавам и венчавам, а у сутон опевавам“.
Комунисти су после искрене и истините изјаве оца Миодрага покренули јаку кампању против Бога, Цркве и њега као свештеника који се дрзнуо да народу преко телевизије каже истину и охрабри га у времену великог страха од комунистичке репресије.
Комунистичка камарила је преко телевизије, радија и штампе отпочела хајку на овог свештеника. Коришћена је стара комунистичка пракса која се састојала у осудама на заседању сеоских, месних и градских комитета Партије и одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.
Захваљујући г. Сави Арсенијевићу, свештенику и сину пострадалог оца Миодрага, и његовом деди свештенику Добривоју Арсенијевићу, сачувани су исечци из тадашње комунистичке штампе, који су, нажалост, и данас актуелни. Овде ћемо пренети само неке наслове који су тада китили тадашњу југословенску штампу: „Где је Бог после лета у космос“ („Чачански глас“), „ТВ „ВИДИК“ из Мрчајеваца није видик Мрчајевчана“ (исто), „Партијски састанак због Бога и телевизије“ („Експрес политика“), „Учесници у емисији искључени из ССРН-а“ (исто), „Погрешили због Бога“ (исто), „Има ли Бога у Мрчајевцима“ („Политика“), „Хтели само да се сликају“ („Експрес политика“), „Божја полемика“ („исто), „Мрчајевачки случај опет на малом екрану“ („Политика“), „Црква не губи време“ („Вечерње новости“), „Стижу и претећа писма“ („Експрес политика“), „Емисија дуга два километра“ (исто), „На Шћекића дрвље и камење“ (исто), „Поп анатемисао комунисте“ („Вечерње новости“), „Комунисти београдске телевизије упутили писмо Мрчајевчанима“ („Политика“), „Иза Бога је само био – поп“ („Вечерње новости“), „Коме звоне црквена звона“ (исто) и, на крају, „ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА“.
Сви комунистички форуми осули су паљбу на оца Миодрага, али је он, упркос свих претњи и уцена, храбро бранио став Свете Цркве о стварању света и човека. Суочен са лавином неоснованих оптужби и клевета бескичмењака који су, газећи преко људи и њихове деце, желели да се додворе партији пљујући по Цркви и свештенику, а да поменуту емисију нису ни видели (како су сами изјављивали у штампи), отац Миодраг је смогао снаге и храбрости да Општинском комитету Савеза комуниста у Чачку упути опширно писмо у коме је навео да ће анатемисати све мрчајевачке комунисте.
Тада је све било у знаку крста и страдања, вере и храбрости оца Миодрага тако да је „мрчајевачки случај, како су га комунисти крстили, доспео и до западних медија. Западна штампа је писала о оцу Миодрагу као хероју Србске Цркве (западни новинари су га управо тако назвали), а у архиви покојног оца Миодрага нашли смо многа потписана и непотписана писма из свих крајева бивше Југославије у којима му је одавана захвалност за речи изречене у поменутој емисији. Сачувано је и писмо подршке, коју му је упутио и католички „Глас концила“.
Жалосне су и јадне изјаве мрчајевачких комуниста (од којих су, како смо проверили, данас многи живи). Да би се видео притисак који је плански и систематски вршен на оца Миодрага и његову породицу с једне, и људска избезумљеност с друге стране, пренећемо неке изјаве мрчајевачких комуниста о Богу, Цркви и овом храбром србском свештенику, који се удостојио да прими мученички венац пострадавши за Христа.
Миодраг Гајевић: „Како се та емисија примицала крају, ја сам био све огорченији. Прва два дела су, према ономе што је штампа најавила, била озбиљна, па сам сматрао да ће овај трећи део у Мрчајевцима – бити забаван. Међутим, и тај део је, по мом мишљењу, био политичка емисија, обојена политичком бојом. Шта рећи о њеним актерима, о онима који су се појавили на екрану? Прва три четири учесника били су активни четници за време рата, а други су били везани за њих. Када је извршен избор људи, сви су се окупили на Бадње вече, у кући Обрена Пјевовића. Мрчајевчани знају шта значи његова реченица „да треба реформисати од врха до дна“ и како би он то реформисао. Поп се удвара својим руководиоцима, враћа овчице Богу, а оптужује нас комунисте, као да ми не знамо ко је он. Зато предлажем да се оформи комисија која ће написати отворено писмо телевизији и захтевати да поново дођу и да разговарају са добронамерним, а не само са злонамерним“.
Драгутин Милинковић: „Ако знамо да се налазимо у припремама за изборе, онда нам ова група прави непријатељске гестове. Мени су људи прилазили и питали ме шта је то, а неки су хтели да разбију телевизоре. Зашто београдска телевизија није снимила наше радне акције у којима је у последње време учествовало 335 грађана, него снима оне који стварају пометњу, завађају људе, обмањују јавност“.
Десимир Браловић: „Ја сам у „Новостима“ прочитао да хвале ову емисију којом је Шћекић „ударио у центар“. Било би добро кад би он дошао овде да сними и другу страну, да чује ова мишљења“.
Леко Катанић: Чуди ме да се сада негира нешто што је наука доказала. Овом емисијом је све то згажено, па би неко за то морао и да одговара. Ја сам те вечери у телевизији видео непријатеља. Ако се овако настави, грађани ће тражити цензуру. Зато је велика одговорност комисије која треба да напише писма, али и да тражи одговоре од Централног комитета, од београдске телевизије, од штампе… Ја бих тражио од попа да дође на партијски састанак и да нам каже који су ти код којих он одлази ноћу. Кад би, међутим, грађани знали шта поп прича о њима, не би га никада звали у кућу. Ја то кажем и њему, мада смо рођаци“.
Родољуб Галовић: „Пошто је ова емисија погодила све нас чланове Савеза комуниста и све поштене грађане Мрчајеваца, мислим да би она морала да добије општу политичку оцену. Ми смо, као комунисти, одбацили религију и прихватили Марксову филозофију. Зато бих предложио да ако има таквих који још нису рашчистили са религијом да то размотримо на једном састанку када се све ово смири“.
Боривоје Савић: „Сматрам да ова емисија није уперена само против Мрчајеваца већ против нашег самоуправног система и то данас када разни шпијуни у нашу земљу убацују пропагандни материјал. Мислим, ипак, да се не би требало много узрујавати јер ова група не представља неку опасност. Зато што сви наши, који су били у партизанима, знају ко су ови из групе, заједно с попом, мада нам није пријатно што користе и злоупотребљавају нашу демократију“.
Гојко Кустудија: „Емисија је врло тенденциозна и има за циљ да умањи наше резултате. Мрчајевци су приказани као заостало село, иако су наши резултати заиста видни, чак и у пољопривреди, о којој су врло необјективно говорили“.
Милентије Живковић: „Мене је, као човека, дубоко узбудила ова емисија, јер је лажна. Поп каже да је од 180 оних, који званично нису примали свештеника кад је он дошао у Мрчајевце, остало свега 60, али и код тих 60 иде сада, али – ноћу! Ако има таквих овде, који не верују у нашу стварност, у оно чему тежимо, боље је да иду одавде. Телевизија је учинила медвеђу услугу нашем друштву што је објавила ову емисију, мада су погођени и они који су у њој учествовали јер су остали усамљени и бојкотовани од грађана“.
Раде Ерић: „Предлажем да се формира комисија која ће од телевизије захтевати да се извине Мрчајевчанима, јер та група на челу са Обреном, није позвана да води политику у овом селу. Мени причају да је овде долазио Шћекић, али то није тачно, јер је то „онај Шћекић из Мојсиња“ (Драгош Симовић). Када сам срео нашег одборника и рекао му, као председник Месне организације Социјалистичког савеза, да је оно срамота, он ми каже да тада нигде није видео попа и да се изненадио када га је после угледао на екрану“.
Славка Милошевић: „Ја сам, после те емисије, имала сусрет са попом у продавници и питала га зашто обмањује јавност. У моју кућу поп није ушао 29 година, нити ће икада ући, а он каже да је „обрадио“ сва домаћинства. Поп ми се извињава и каже да је у свом излагању направио изузетак, мада није тако. Ако има међу нама и таквих чија деца иду у цркву, треба отворено да кажу. Јер, ако син не може „командовати“ оцу и мајци, може ваљда жени и деци. Варају се они који мисле да могу зауставити точак историје“.
Јован Гарчевић: „Изражавам велико незадовољство што ова лица воде прву реч на телевизији, а нису ништа дала за нашу револуцију“.
Радмило Аксентијевић: „Мислим да треба смирено и одмерено реаговати на ову емисију, мада је јасно да појединци злоупотребљавају демократију и лове у мутном. Пошто се у тој емисији појављује пет људи, који од рата нису мењали своје предрасуде, мислим да је емисија реакционарна. Ми смо недавно примали младе људе у Савез комуниста без обзира што су им родитељи били у четницима, али смо то чинили јер су ти млади људи мислили и радили као и ми. Међутим, кад неко почне да ради друкчије, онда је нормално што ми идемо у прошлост, као што је случај код ове групе. Телевизијска камера није приватна, већ друштвена, па је морала бити уперена и у младе људе, да се чују њихова мишљења, схватања и стремљења. Они који су снимани, не би смели да се јаве за реч на збору, а неки од њих не би смели ни да дођу на политички скуп у Мрчајевце. И сам поп жели да афирмише нешто што неминовно одлази у запећак; други жели да реформише друштво, мада ми знамо како би он то реформисао; трећи развија тезу да не нађемо горе неку сиротињу коју треба помагати што је атак на Србију која помаже заостале крајеве. Зато бих рекао: ако је телевизији било стало до средстава, онда је ову емисију могла да прода у иностранству и да узме добре паре. Ја бих позвао Јована Шћекића као уредника ове емисије да дође код нас и да ми њему мало постављамо питања, као што он то чини другима“.
Михаило Јелушић: „Ја сам разговарао са учесницима у овој емисији и о њој не желим да кажем ништа. Слушајући шта други причају, закључујем да иза ових ситних ствари стоји нека крупна риба. Појединци сматрају да се љуља све у свету и да је дошло време да чукају шубаре и кићанке и на телевизији“.
Андрија Петровић: „Мислим да ће нам ово помоћи да се ујединимо, да будемо ближи, јачи, чвршћи. Та група је могла да говори о Мрчајевцима као селу певача и свирача, али не да дају неке политичке оцене. Нека се застиде они који су говорили о сиромаштву и бедном животу, а знају шта су имали пре десет година, а шта сада. Њихова деца нису отишла у иностранство да траже хлеба. Чуди ме како да они из телевизије одаберу Мрчајевце и да блате ово село, а поп нека се поново прерачуна колико му грађана, од пет хиљада, иде у цркву“.
Добрија Вучићевић: „Неке од њих нисам могла да гледам на екрану јер су многима од нас срце извадили за време рата“.
Милутин Тодоровић: „Слажем се са свим мишљењима која су се овде чула и додајем: да су мрчајевачки и бреснички поп појачали своју активност. Онај бреснички носи књигу у коју бележи све вернике“.
Изјаве наведених мрчајевачких комуниста објављене су у локалном листу „Чачански глас“, мада је истих и сличних изјава било и у осталој југословенској штампи.
Драма везана за иступ оца Миодрага Арсенијевића трајала је три године. Она се у земаљском смислу завршила трагично, али је Небеска Србија добила још једнога житеља. Наиме, 8. јуна 1972. године насилно је угашен живот овог србског свештеника.
Од целокупне југословенске штампе, која је писала о „мрчајевачком случају“ само је један лист, под насловом „ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА“, објавио вест о смрти оца Миодрага. У тексту извесног М. Маринковића, који смо добили, стоји:
„У четвртак око 18. часова на Ибарском путу у селу Лађевцима код Краљева, у тешкој саобраћајној несрећи је погинуо Миодраг Арсенијевић (46), свештеник из Мрчајеваца код Чачка, а теже повреде је претрпео др Добрица Страњанац, директор Завода за лечење стомачних обољења иа Врњачке Бање. после повратка из Лађеваца, Миодраг је својим мотоциклом „томос“ несмотрено изашао из споредног на главни пут, баш у тренутку наиласка путничког возила марке „ситроен“ КВ-180-23, власништво Завода за лечење стомачних обољења из Врњачке Бање, који је возио њихов возач Томислав Миљковић.
Возач „ајкуле“ је покушао да избегне судар и колима је побегао на леву страну, те се баш тамо сударио са мотоциклом. Удар је био толико снажан да је свештеник Арсенијевић одбачен преко тридесет метара и на месту остао мртав.
Аутомобил је слетео са коловоза. Повређен је др Страњанац јер је био путник у колима. Он је хитно пребачен у болницу. Његов живот за сада није у опасности.
Истражни судија Окружног суда у Краљеву Станиша Радак изашао је на лице места и повео истрагу, али се претпоставља да је главни узрочник ове несреће несмотреност настрадалог свештеника“.
Овај новинарски извештај делимично говори о чему се овде, заправо, радило. Новинар овде није назначио кључне податке који се на увиђају истражују: да ли је возач „ајкуле“ био под дејством алкохола и да ли је прекорачио дозвољену брзину. То се закључује из чињенице да је отац Миодраг од ударца одлетео преко тридесет метара.
Овим се завршила драма притисака који су трајали три године.
Отац Миодраг је, по дубоком уверењу његовог оца свештеника Добривоја, убијен по смишљеном сценарију тајне политичке полиције. Његов отац, прота Добривоје, је и на сахрани рекао да су његовог сина убили комунисти.
Овај случај страдања свештеника Миодрага Мила Арсенијевића говори да су комунистичке чистке и ликвидација свештеника трајали и у годинама када се сматрало да су смрт и страдање далеко од „среће и благостања комунистичке демократије“.
