Под урбаним филмовима обично подразумевамо оне који се баве животом младих у градовима, описујући живот разних субкултура, често помињући и разне аномалије градског живота.
У доба комунизма филмови који су пропагирани од стране власти су се најчешће односили на Народно-ослободилачку борбу, затим оне који приказују сцене комунистичког „раја“ и просперитета. То су филмови тзв. црвеног таласа.
Појава црног таласа филмова
Први који су се побунили против оваквог поданичког односа у југословенској кинематографији су представници тзв. црног таласа, а тако их је назвала сама власт тадашњег времена. Ови филмови су описивали живот обичног малог човека, који ни издалека није био идиличан. Често су главни ликови ових филмова били људи са маргине, проститутке, алкохоличари, неадаптирани млади људи у постојећи систем. Овај покрет је трајао од почетка шездесетих до 1972. године.
Главни представници овог покрета у филмској индустрији су Душан Макавејев са својим филмом „Мистерије организма“, који је забрањен,
Желимир Жилник, Лазар Стојановић, Ђорђе Кадијевић и други. У књижевности главни представници црног таласа су Мирко Ковач, Драгослав Михаиловић, Антоније Исаковић. Може се рећи да су филмови црног таласа први урбани филмови у Југославији.
„Пластични Исус“ – забрањени врхунац црног таласа
Један од значајних филмова црног таласа, који описује живот младих људи, а инспирисан америчким андерграунд филмовима, је филм тада младог редитеља Лазара Стојановића „Пластични Исус“ из 1971. године, са Томиславом Готовцем у главној улози. Овај филм је био Стојановићев дипломски рад. Филм је одмах забрањен, а Стојановић је заглавио три године робије, а практично након овога је стављена тачка на његов рад.
Попуштање идеолошких стега после Тита
Са Титовом смрћу стеге комунизма попуштају, па тако и у уметности. Появљује се нови музички правац нови талас, који је свој утицај имао и на друге гране уметности, па тако и на филмску уметност.
„Дечко који обећава“ – генерацијска побуна
1981. године појављује се филм „Дечко који обећава“. Главну улогу у филму има Александар Берчек, а у филму се зове Слободан Милошевић, младић који живи са ситуираним родитељима, при крају је факултета, смеши му се лепа и угодна будућност. Ипак, он у једном моменту као да „полуди“, почиње да се понаша супротно од стандарда, оснива рок бенд, ставља минђушу, шокира јавност својим понашањем и песмама свога бенда.
У филму глуме и музичари Душан Којић Која и Ивица Вдовић Вд. Значајну улогу имали су и Иван Вејвода, Небојша Пајкић, који је писао контроверзне текстове за песме, а Којић је радио музику. Редитељ филма је Милош Радивојевић.
„Давитељ против давитеља“ – урбана црна комедија
Други филм инспирисан новим таласом је „Давитељ против давитеља“, у режији Слободана Шијана. Главне улоге у филму имају Ташко Начич, Соња Савић, Рахела Ферари, Никола Симић, Срђан Шапер (члан Идола), и музичар Душан Којић Која.
Радња почиње најавом развоја Београда као европске метрополе осамдесетих. Иако изграђен, град да би био „равноправан“ добија и своју мрачну страну – појаву београдског давитеља. У лику Пере Митића, кога глуми Ташко Начич, јавља се инфантилан, али опасан убица који дави жене по Београду.
Паралелно, млади Спиридон Копицл (Шапер) упада у неку врсту психолошког и телепатског односа са убицом, што се одражава и на његов бенд „Вис Симболи“. Филм, иако црна комедија, садржи елементе хорора, трилера, драме – један је од најоригиналнијих остварења код нас.
„Нешто између“ – земља између Истока и Запада
У урбане филмове инспирисане новим таласом треба поменути и филм „Нешто између“. Главне улоге у филму имају Мики Манојловић, Драган Николић и млади Петар Илић Ћирило, који глуми сина Манојловића и панкера. Филм из 1982. године осликава климу земље између Истока и Запада.
Ћирило је баш тих година свирао у тинејџерским бендовима Урбана герила и Берлинер штрасе са Владимиром Арсенијевићем (будући најмлађи НИН-ов лауреат) и новинаром Бранком Росићем. Заменио је и Цанета из Партибрејкерса након њихове свађе.
„Пејзажи у магли“ – хладна прича о хероинској генерацији
Један од култних урбаних филмова је и „Пејзажи у магли“ из 1984. године. То је југословенска верзија приче налик „Ми деца са колодвора Зоо“. Главни актери су хероински зависници – баш у време када је хероин улазио у земљу, нарочито у велике градове попут Београда, Загреба и Љубљане.
Филм је изазвао жестоке реакције – чак су и представници НОБ-а протестовали тврдећи да наркоманија не постоји у Југославији и да је то „буржоаска декаденција“. Очигледно, нису знали шта им се дешава у држави. Можда је и зато СФРЈ завршила како јесте.
„Црна Марија“ – музичари у креативној кризи
На крају, не треба заборавити ни филм „Црна Марија“ из 1986. године, у којем глуми велики број тадашњих рокера: Милан Младеновић, Маргита Стефановић, Соња Савић, Мишко Плави, Горан Чавајда, Игор Первић. Радња се врти око креативне кризе у бенду након смрти вође. Једини начин да опстану је да сниме хит – што им полази за руком након хуманитарног концерта.
Урбани филмови после распада СФРЈ
После распада Југославије снима се велики број урбаних филмова: „Црни бомбардер“ са Драганом Бјелогрлићем и Аницом Добром,
„Marble Ass“ Желимира Жилника са Вјераном Милидиновићем Мерлинком и Ненадом Џонијем Рацковићем. Ту су и култни филмови Срђана Драгојевића „Ми нисмо анђели“, „Ране“ и „Парада“.
Могу се поменути и „Убиство са предумишљајем“, „TT синдром“, „Булевар револуције“, „Ни на небу ни на земљи“, „Пун месец над Београдом“, „Тамна је ноћ“ и многи други. Углавном, сви они говоре о транзицији и снаалажењу људи – нарочито младих – у новим околностима.
Ово је заиста захтевна и обимна тема, и надам се да сам је бар мало успео осветлити.
