Михаил Васиљевич Ломоносов: Раскошни ум који је обликовао науку и језик

Михаил Васиљевич Ломоносов (19. новем­бар 1711 – 15. април 1765) истакнути је руски природњак, један од најзначајнијих интелекту­алаца укупне руске културе, физичар, хемичар, астроном, геолог, историчар, граматичар и песник који је дао велики допринос развоју и реформацији руског књижевног језика.

Ломоносов је рођен у селу Денисовка (сада Ломоносово), на далеком северу Русије, са Архангелском као најближим познатим центром. Неутољива жеђ за знањем приморала га је да као дечак напусти рибарски дом својих родитеља и као десетогодишњак пешке се упути за Москву. Као талентовани полазник школе Заиконоспаски добио је препоруке за наставак школовања у Санкт Петербургу на Универзитету Царске академије наука. Даље образовање стекао је на немачким универзитетима у Марбургу и Фрајбургу.

Марбуршки универзитет тог времена био је од престижног значаја за образовање полазника због профе­сионалног ангажовања еминентног философа просвје­титељског убеђења, Кристијана Волфа. Ломоносов се истакао као један од Волфових најпознатијих ученика и следбеника његових идеја до краја свог живота. Рад на стицању formal­ног образовања довршио је 1745. године када је одлучио да се врати у Санкт Петербург где ће постати универзитетски професор хемије и 4 године касније изградити Предавачко-истраживачку лабораторију. Убрзо поставши ректор тог универзитета, покренуо је иницијативу за оснивање Моск­овског државног универзитета који од 1940. године носи његово име.

Заступањем од стране Михаила Васиљевича Ломоносова и Ивана Ивановича Шувалова, а по допуштењу руске царице Јелисавете Петровне, Московски државни универ­зитет постао је званична институција 25.1.1755. године. Зграда Универзитета налазила се на Црвеном тргу, а студијски програми су били организовани на трима фронтовима: илосоија, медицина, законодавство. За дуже од век касније зграда је сматрана највећом светском грађевином која се налази изван Њујорка. Универзитет данас, према подацима из 2005. године, броји 29 факултетских јединица и 15 истраживачких центара.

Ломоносов се сматра научним ауторите­том који је био иноватор у бројним научним областима. Надахнут просветитељским идејама, постао је заступник материјалистичког схватања доказујући органско порекло земље, тресета, угља и ћилибара. Значајан допринос природњачкој науци понудио је својим ангажовањем у довршавању кинетичке теорије гасова, али и оштрим отклоном према премисама тада актуелне теорије флогистона и слободног електричног флуида.

Топлоту је посматрао као облик хаотичног кретања честица, а природа светлости по његовом схватању била је таласног распростирања. Бавећи се проучавањем теорије одржања масе, пошло му је за руком да први уочи феномен мржњења живе. Претеча бројних научно доказаних чињеница, већ тада је размишљао о простијим и сложенијим сегментима материје који имају запремину и делују по принципу међусобног привлачења и одбијања.

Највећи домет у области астрологије представља констатовање научне чињенице да планета Венера има атмосферски појас. Продукт његовог бављења минералоги­јом био је каталог са преко 3.000 врста кристала. Своја научна схватања примењивао је у металургији, рударству, а био је и оснивач прве фабрике бојеног стакла за производњу мозаика која се налазила изван Италије.

Својеврстан рад на књижевности отпочео је као руски стипендиста у Марбургу, пишући поеме по узору на тада релевантне узоре из немачке књижевности. 1755. године објавио је Граматику руског језика која је имала за циљ реформисање руског књижевног језика базираног на традиционалним црквеним нормативама, придружујући тој компоненти ноту руског народног језика.

Живећи на начин науци посвећеног човека, носећи терет корака испред свог века, Ломоносов је својим пословично разноврсним научним радом и неутољивим истраживачким полетом до данас остао раскошно мозаична научна личност. Преминуо је у Петровграду (Санкт Питер­бург) 1765. године.