Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да поделе нашу судбину.
И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.
Iskra
