Турским нападом 1912. године почела је Кумановска битка, у којој је Прва српска армија под командом регента Александра Карађорђевића, за само два дана, до ногу потукла турску Вардарску армију Зеки-паше и тако задала тежак ударац моћном непријатељу у Првом балканском рату. Прва српска победа у Првом балканском рату означила је крај турске владавине на Балкану.
Турци су у почетку имали више успеха због слабог извиђачког и обавештајног рада српске војске, која није имала тачан увид у распоред непријатеља на бојишту, а српска Врховна команда је сматрала да је реч о турским претходницама и да ће се главна битка одиграти на Овчем пољу.
У тренутку кад су сукоби отпочели, Прва армија је била много удаљена од Друге и Треће армије, а под најжешћим ударом нашла се њена Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића, која је имала и најтеже губитке, али и одлучујућу улогу у бици.
Том приликом, посебно се истакао нижи официрски кадар и захваљујући њиховој самоиницијативи нанесени су снажни удари у турски распоред, тако да се 24. октобра елитна турска армија у нереду и паници повукла ка Битољу.
Битка је добијена захваљујући великом пожртвовању српских војника против надмоћнијег, турског непријатеља. Била је то прва и најзначајнија српска победа у Првом балканском рату, која је најавила крај турске владавине на Балкану.
Ахмед Адемовић заборављени херој Кумановске битке, који је трубом допринео победи
У Кумановској бици, вођеној од 23. и 24. октобра 1912. године, потпуно је разбијена турска Вардарска армија, која се након пораза повукла према Скопљу, Штипу и Велесу.
После више од 500 година, српска војска је ушла у Скопље, некадашњу престоницу Српског царства, и поново овладала Косовом.
Тријумф је силно подигао морал српске војске и народа и био је подлога каснијих победа у Првом и Другом балканском, те у Првом светском рату.
Значај Кумановске битке
У српској команди се веровало да су код Куманова одбачени само предњи делови турски снага, а да се главнина још налази на Овчем пољу. Због тога српска Врховна команда није предузела гоњење турске војске, него је продужила опрезно наступање. Тек када су српске трупе 28. октобра избиле на Овче поље без икаквог отпора, смисао Кумановске битке постао је јасан.
Значај победе на Куманову био је немерљив. Посебан утисак је ова битка оставила на обичне војнике и официре, пре свега на њихово самопоуздање.
Након Куманова виши официри српске војске наступају одлучније и са више самопоуздања. Од тада у ходу исправљају грешке и пропусте у командовању, а српска војна машинерија се постепено синхронизује.“
