Немачка пролази кроз најтежу индустријску кризу од краја Другог светског рата, а њен дуго хваљени извозно засновани модел раста, познат као „чудо трговине“, убрзано се урушава.
Француски економски коментатор Никола Доз оцењује да је „све што је покретало немачку машину – стало“ те закључује да Берлин данас плаћа цену „модела који више не функционише“.
Подаци које преносе француски LCI и Немачка индустријска федерација (BDI) показују размере слома у индустријском сектору земље која је деценијама била мотор европске привреде.
Индустријска производња у паду већ четири године
Према BDI-ју, индустријска производња у Немачкој бележи пад четврту годину заредом, што превазилази дубину рецесије из 2008, као и шок пандемије 2020. године. Федерација отворено говори о „економији у слободном паду“, упозоравајући да је неповољан тренд постао структуралан, а не привремен.
Највећи удар претрпео је аутомобилски сектор, традиционална кичма немачке индустрије. Током само једне године изгубљено је 49.000 радних места, што BDI описује као „социјално крварење“ у сектору који запошљава више од милион људи.
У ситуацији када се Европа приближава забрани продаје аутомобила са моторима са унутрашњим сагоревањем до 2035. године, немачки произвођачи суочени су са бруталном конкуренцијом кинеских електричних возила и батерија.
Немачки економски раст остао је заглављен на нултој тачки, испод просека Европске уније, док јавни дуг расте и сада износи око 65 посто БДП-а. Привреда која је деценијама живела од снажног извоза, који је чинио готово 40 посто њеног БДП-а, сада се суочава са моделом који више не генерише развој.
Зашто је дошло до слома?
Никола Доз наводи низ дубинских структурних разлога који су се истовремено поклопили:
Енергетски шок након губитка руског гаса, због чега су цене енергије за индустрију експлодирале и учиниле производњу неконкурентном.
„Зелени“ притисак и лоше позиционирање у транзицији, где Немачка значајно заостаје за Кином у производњи електричних возила и батерија.
Глобални притисци, укључујући кинеску доминацију у извозу и амерички Inflation Reduction Act, који агресивним субвенцијама привлачи индустријске инвестиције у САД.
Демографски пад и бирократија, због којих је све теже наћи радну снагу, док компаније пријављују спорост администрације и раст трошкова рада.
Према Дозу, реч је о историјском крају модела који је Немачкој доносио успех више од пола века.
Пројекције показују да би незапосленост у Немачкој могла достићи шест посто до 2026. године, што је ниво незабележен у модерној ери немачке привреде. Због тога јачају притисци на коалицију канцелара Олафа Шолца да хитно покрене свеобухватан пакет подршке индустрији, који поједини стручњаци већ називају „индустријским Маршаловим планом“.
Криза у највећој европској економији већ се прелива на остатак Уније. Немачка својим слабим растом повлачи европску привреду надоле, док Француска, захваљујући јачању у сектору авиоиндустрије и услуга, први пут после дуго времена добија релативну предност.
Пад немачке индустрије тако не представља само унутрашњи економски проблем Берлина, већ и озбиљан изазов за стабилност и конкурентност целе Европске униије.
