Неолиберализам и капитализам су једноставно две различите ствари.
Капитализам није идеологија. Тај појам се врло често користи да означи нешто попут „вере у слободна тржишта, индивидуалну приватну својину и слично“. То није оно што „капитализам“ значи. Назив за тај скуп уверења је либерализам. Либерал може бити капиталиста или не, такође и обрнуто. Историјски гледано, либерализам заиста јесте подразумевана идеологија капиталиста, али то никако није универзално правило.
Капитализам је скуп друштвених пракси чији је циљ акумулација капитала
Капитализам није исто што и трговина, ни тежња ка профиту, ни робна размена, ни општа комодификација свих добара, услуга и друштвених односа, ни „слободна“ тржишта, ни најамни рад и потчињавање рада како би се спречило да радници делују у сопственом интересу, па чак ни приватна својина над капиталом — иако све то може да укључује и обично укључује.
Вреди имати на уму, на пример, да Маркс никада није користио реч „капитализам“. Он је говорио о капиталу, капиталистима и капиталистичком начину производње. „Капитализам“ је касније постао скраћеница за више различитих ствари. Прво, постао је скраћеница за оно што капиталисти раде, односно настојање да акумулирају капитал.
Друго, постао је скраћеница за оно што Маркс назива капиталистичким начином производње, што је назив за читав скуп друштвених односа, институција, пракси, идеолошких механизама и осталог, које капиталисти користе како би друштвене услове учинили што повољнијим за сопствену акумулацију капитала.
„Неолиберализам“ је назив за одређену политичку филозофију и скуп уверења
„Неолиберализам“ је назив за одређену политичку филозофију и скуп уверења, као и за политичке програме који су њима инспирисани. Та филозофија полази од тога да разуме нешто о људској природи и економији и тврди да јој то разумевање даје супериорне увиде у то како користити механизме државе како би се максимизовало људско благостање.
Једно од тих уверења јесте да је једини прави начин да се максимизује људско благостање — максимизовање профита капиталиста.
У пракси, неолиберализам фаворизује читав низ механизама са којима смо сви добро упознати, као што су приватизација јавних услуга и дерегулација финансијских тржишта. У суштини, он је подржао политички програм који је драматично повећао моћ и престиж финансијског капитала — банака, хеџ фондова и кредитора уопште — на рачун свих осталих, укључујући произвођаче, потрошаче, раднике и дужнике.
Може се расправљати о томе у којој мери је ово фаворизовање финансијског у односу на индустријски капитал уграђено у саму неолибералну теорију, али је свакако својствено начину на који је оно што бих назвао „стварно постојећим неолиберализмом“ функционисало од раних седамдесетих година.
Шта кажу познати критичари?
Марксистички критичари, нарочито Дејвид Харви, склони су ставу да је неолиберализам, иако номинално кохерентна политичка филозофија, у пракси политичка стратегија финансијског капитала да поново успостави моћ коју је изгубио у средњим деценијама двадесетог века, након Руске револуције, успона европске социјалдемократије, слома Волстрита 1929. године и Њу дила у Сједињеним Државама.
Коментатори попут Вила Хатона воле да истичу да постоји „више врста капитализма“, на пример амерички модел неолибералног финансијског капитализма насупрот моделима који више наглашавају државна улагања у инфраструктуру и државну подршку пуној запослености као начине управљања укупном тражњом и инвестицијама у економији.
Склонији сам да мислим да је ова формулација помало варљива. Корисније је рећи да постоје различити, у суштини про-капиталистички модели власти који имају различите ставове о исправном односу између капитализма и некапиталистичких делова економије.
Тако, на пример, социјалдемократија не жели само другачији тип капитализма од неолибералног, већ жели друштво у којем су велики делови друштвеног живота изразито некапиталистички по својој природи, а капитализам се држи на свом месту као мотор економског раста, али му се не дозвољава да диктира вредности и норме у читавој култури и друштву.
Све то добро звучи док се не постави питање шта ће те владе учинити када капиталисти пожеле да преузму делове економије из којих јавност не сматра да би требало да извлаче профит. Социјалдемократе имају тенденцију да верују да се све то може некако решити без већих потреса.
Марксисти сматрају да је такав поглед наиван
Марксисти, међутим, сматрају да је такав поглед наиван — да ако се капитализам не укине пре или касније, или ако бар не постоје владе које су стално на опрезу према тежњи капиталиста да избегну регулацију и акумулирају моћ и богатство на рачун других, капитализам ће се ослободити социјалдемократских ограничења и уништити институције благостања.
Поглед на свет након 1980. године показује да су, у основи, у праву. Зато сам склон ставу да чак и ако неко жели да буде умерени социјалдемократа по мерилима шездесетих година, мора да заузме бар донекле антикапиталистички став, иначе ће бити потпуно надмудрен од стране капиталиста.
Из ове перспективе видимо да је неолиберализам политичка филозофија и програм који имају изразито „максималистички“ однос према капитализму. Док су историјски либерали, конзервативци и социјалдемократе, иако у суштини наклоњени капитализму, полазили од претпоставке да постоје области друштвеног живота које не треба у потпуности организовати у складу са логиком акумулације капитала, неолиберали одбацују такав став.
Они сматрају да капиталистички услови треба да се прошире што је више могуће на све сфере друштвеног живота, чак и силом ако је потребно. Језик који користе обично је језик „тржишта“ као нечег позитивног. Али у пракси они никада не мисле само на тржишта — увек мисле на тржишта на којима велике корпорације могу да доминирају јер нису регулисане и не постоје друштвене снаге које би им парирале.
Теоријски је могуће бити за тржишта, а против капитализма
Важно је нагласити да је теоријски могуће бити за тржишта, а против капитализма. Могуће је замислити друштво у којем постоје строга ограничења акумулације капитала, али се све, од образовања до воде до сексуалних услуга, третира као роба која се слободно размењује.
То је свет какав неки људи са радикалних рубова либертаријанске, „анархо-капиталистичке“ деснице мисле да желе. Проблем је у томе што, пошто не разумеју како капитализам заиста функционише, не схватају да без снажне државе или других друштвених институција не постоји начин да се такав систем не претвори врло брзо у онај у којем велике корпорације господаре над свима осталима.
Све ово ствара ситуацију у којој је веома тешко направити јасну разлику између капитализма и неолиберализма, јер је неолиберализам најфанатичније про-капиталистичка идеологија до сада, и зато што је постао подразумевана идеологија готово свих стварних капиталиста, а свакако готово свих про-капиталистичких политичких странака.
Ипак, важно је правити ту разлику, јер они не само да нису исто — већ нису ни исте врсте појава. Капитализам је економска пракса. Неолиберализам је филозофија о томе како друштва у којима та пракса доминира треба да буду управљана, као и програм који је, бар номинално, заснован на тој филозофији.
