КAO и око Украјине, Блиског истока, Тајвана и свега другог, Бошњаци и Срби у БиХ су се били подијелили и између Трампа и Камале, малтене колико и Американци.
Једни су очекивали да ће се Камала „вратитити незавршеним пословима у Босни“ и довршити њену унитаризацију под капом НАТО-а, други да Трамп неће силом кочити природан процес распада „јединствене и цјеловите БиХ“ у конфедерацију три националне државе, или разлаз како је предвидио Тимоти Лес.
У сјени предсједничких избора у суперсили, који ће директно утицати на глобалне односе у свијету, у БиХ, о којој ће велике силе тек касније одлучивати на маргини неке нове Јалте, дневно избијају све нови локални национално-вјерски инциденти који Босни „живот значе“ и раде своје. Ријеч је о спомен-кући у Тешњу рахметли Адемаги Мешићу, доглавнику поглавника усташке НДХ и о убиству Србина Озрена Марана, полицајца у Босанској Крупи у Унско-санском кантону ФБиХ, који је хладним оружјем извршио малољетни вехабија.
Ајмо редом! Ко је Адемага Мешић?
Доглавник НДХ, замјеник поглавника, први до Анте Павелића, највише рангиран муслиман у заједничкој усташкој држави. Одговоран је за Јасеновац, Пребиловце и друга српска стратишта у реализацији пројекта истребљења Срба у Хрватске и БиХ.
Пошто је ’45. побјегао у Аустрију, Еглези су га испоручили партизанима, а ови га у Загребу осудили на доживотну робију гдје је убрзо и умро. Е, половином октобра о.г. на Комисији за очување националних споменика БиХ, бошњачки члан Фарук Капиџић је актуелизовао захтјев Музеја из Тешња, стар 15 година, да се кућа тог и таквог Адемаге претвори у музеј. Успротивила се српски члан комисије Анђелина Ошап Гаћановић, подржао је и хрватски члан. Али, пошто се одлуке доносе консензусом, предлог није ни одбијен, па остаје на чекању до погоднијег момента.
А како се ствари развијају у БиХ, неће још дуго. Немојте се згражавати!
Бошњаци су већ направили споменике краљу Твртку, Мехмеду II, освајачу Босне, колико знам, зачудо још нису, али Адемага је можда и најзаслужнији. Први није њихов, па не могу да се позивају на средњовјековну краљевину, други им је ипак створио тек само турски вилајет. Но трећи им је створио Независну државу Хрватску, у којој се, истина, у називу ни муслимани ни Босна и не спомињу, али као „цвијеће хрватског народа“ добили су статус миришљавог украса туђе државе у чијем босанском дијелу су били ексклузивни извршиоци усташке власти.
Мало ли је за вјерску скупину којој је статус нације касније додијелила „љубичица бијела“?! Елем дјеца цвијећа.
Уз Џафера Куленовића, који је као допремијер илити потпредсједник владе НДХ био још активнији, на позицији министара, доминистара, директора министарстава, замјеника и помоћнка било је још стотинак босанских муслимана у Загребу.
Међу муслимана у високој усташкој војној хијерархији, нашао се и оснивач и први командант Црне легије, коју је са 70 одсто муслимана послије његове смрти преузео монструозни Францетић, пред којим су у Подрињу српске жене са дјецом у наручју скакале у набујалу Дрину, у сигурну смрт без мучења.
За разлику од хрватских усташа који су умакли пацовским каналима, виа Ватикан, у Јужну Америку, муслимани усташе су, виа Истанбул, сигурну кућу нашли на Блиском истоку. А ономад је тим каналом из Сарајева нестао и правоснажно осуђени ратни злочинац генерал Сакиб Махмуљан.
Адемага није био те среће и ’45 је умро у затворској болници, али у Босни овог ратног злочинца радије памте као угледног трговца, а хрватска лексикографија 1995. биљежи овог ратног знаменитог Хрвата исламске вјероисповијести, који се бавио културом, језиком и просвјетом.
Неко би помислио: Тешањ је касаба на периферији и тамо је могло да промакне, али не и у Сарајеву у заједничкој Комисији гдје се нашла и једна Српкиња. Е, није баш тако!
Та провинција у позадини је важна муслиманска утврда. Поред Цириха, Загреба и Сарајева, Тешањ је био један од паралелних пунктова формирања Алијине СДА. У Тешањ се могло ући, али не и проћи и изаћи, сем ходећи натрашке, већ самом конфигурацијом и саобраћајном изолацијом, сугерисао је затвореност према свијету, заробљеност у прошлост, утонулост у традицију.
У Тешњу „све го Бошњак до Бошњака“ и то „муслимани са дна каце“. Прије рата 90 одсто, а послије и 95 одсто. Срби пак од пет до нула пет.
Често изазива забуну теза да ислам има посебно снажан утицај на секуларни живот својих поклоника, као да и хришћанство нема на своје. Ипак постоје разлике.
У хришћанској Европи је послије Француске револуције црква је одвојена од државе и многе вјерске норме понашања потиснуте су у приватну сферу и секуларизоване, док ислам импрегнира све аспекте живота својих сљедбенка. Конкретно упуство за све свакодневне прилике и неприлике.
Пријатељ, угледни педагог, причао ми је како је послије рата службовао као директор тешањске школе и повремено замјењивао учитељицу. Чим би ушао у разред, муслиманске дјевочице су искакале кроз прозор приземне зграде да непокривеног лица не би биле изложене мушком погледу.
Странку Реформиста је током предизборне кампање ’90. из мјеста у мјесто је пратила група присталица са знаковитим транспарентом „Тешањ није СДА!“, али џаба им било јер за реформисте су у Тешњу гласали само они, а СДА је покупила једва мање од 100 одсто.
Алија је изабрао баш Тешањ за велики скуп СДА на коме се обрачунао са Зулфикарпашићем. Из Тешња је и Мирсад Ћеман тихи и ненаметљиви, вјечити члан политбироа и замјеник на челу СДА.
Таман се око Адемаге из Тешња мало стишало, а већ крајем истог октобра (24.10.24) малољетни вехабија упао је у полицијску станицу у Босанској Крупи и уз узвик „Алаху екбер“ на смрт избо ножем Србина Озрена Марана. Полиција Унско-санског кантона ФБиХ, врши истрагу да ли је то био акт исламског тероризма, да ли је на њега утицала извјесна локална „Школа Курана“ (?!), а медији истичу да је истом приликом рањен и бошњачки полицајац Авдо Хасановић.
Прије свега, Авдо није био мета убице, него колатерална жртва, а млађаном вехабији није требала инспрација у Школи Курана. Довољно му је било да током 15-годишњег одрастања слуша бошњчке политичаре и медије како су Срби „геноцидаши“ и „лош народ“, како су „привремено окупирали пола његове домовине Босне“, коју муслимани-Бошњаци у „другом полувремену рата треба да ослободе и РС и ХБ приведу међународно признатој БиХ“.
Тако нису говорили само Изетбеговићи, отац и син, него и ТВ и бабо и мајка, и нена, и дедо, и учитељица и школски другови.
Мислило дијете да је већ почело друго полувријеме па одлучило, кад је већ рођењем закаснило на прво да се одмах укључи у наставак рата и постане нешто као муслимамски Бошко Буха.
А што се тиче овог акта који по свему несумњиво спада у арсенал исламског тероризма, бошњачки аналитичари истичу да се у „Школи Курана“ окупљала једна „изузетно екстремна група вехабија“. Елем, они у Бочињи и Маочи нису „изразито екстремни“, па су ОК.
Штавише, за Бакира, лидера најпопуларније странке у ФБиХ, „вехабије са кратким брадицама и скраћеним панталоницама су нешто као хипици “, а за актуелног реиса Хуснију Кавазовића то су напросто параџемати, што значи легитимне муслиманске заједнице које се још само нису регистровале, ал’ само што нису.
У новијем току истраге откривено је да је пола полицијске станице у Бос. Крупи укључено у Школу Курана, илити школарци Курана у полицију. Елем, вехабије-полицајци или полицајци вехабије, па ако су још „изразито екстремни“, ето белаја.
Уочи рата у Сарајеву Рамиз Делалић, командир Зелених беретки, убио је српског свата Гардовића пред Старом православном црквом, а лист „Ослобођење“, касније овјенчаном серијом америчких признања за слободу медија, коментар насловило „Шта ће Срби на Башчаршији!“.
Сада би могли да напишу: „Шта ће Србин у полицији Унско-санског кантона ФБиХ?“
Постоји, такође, аналогија и са Адемагином спомен-кућом. Опет уочи рата, градоначелник Сарајева Мухамед Крешевљаковић већином гласова је донио одлуку да се спомен „терористи“ Гаврилу Принципу замијени споменом окупатору Францу Фердинанду.
Дакле, како је било, тако је и сада, 2024. као и 1992. Можда није горе, ал’ боље сигурно није, ни послије 30 година.
Вријеме је за комшијски растанак.
Додик је позвао Србе у САД да гласају за Трампа и на улицама Бањалуке прославио његову побједу. Сигурно зна зашто.
