Избијање отворених непријатељстава између Пакистана и Авганистана представља најозбиљнију конфронтацију између ова два суседа откако су талибани поново преузели власт 2021. године. После неколико недеља ескалације прекограничних сукоба и узвратних удара, Исламабад је саопштио да се налази у стању „отвореног рата“ са талибанском владом након ваздушних удара на мете у авганистанским градовима и пограничним провинцијама.
Насиље је срушило крхко примирје постигнуто у октобру 2025. године и брзо се претворило у најсмртоноснију ескалацију дуж 2.600 километара дуге Дурaндове линије у последњих неколико година. Десетине хиљада цивила су расељене, а ризик од шире регионалне кризе све више расте.
Узрок сукоба: прекогранични милитанти
Непосредни повод за ескалацију лежи у спору око прекограничних милитантних група. Пакистан оптужује Кабул да пружа уточиште борцима организације Техрик-е-Талибан Пакистан (ТТП), што талибани одлучно негирају. Ипак, геополитичке последице овог сукоба далеко превазилазе саму пограничну линију.
За Кину овај рат не представља само безбедносну кризу, већ и директан изазов њеној широј стратегијској визији регионалне интеграције.
Међу спољним актерима, управо Кина би могла да претрпи највеће губитке уколико дође до дуготрајног прекида односа између Исламабада и Кабула.
Кинеска визија регионалне повезаности
Годинама Пекинг покушава да Пакистан и Авганистан позиционира као кључне чворове трансрегионалне економске архитектуре која би повезивала Централну Азију, Јужну Азију и западну Кину.
У средишту те визије налази се Кинеско-пакистански економски коридор (CPEC), један од водећих пројеката иницијативе „Појас и пут“ (BRI). Заснован на транспортној инфраструктури, енергетским инвестицијама и индустријским зонама које се протежу од кинеске области Синђанг до пакистанске луке Гвадар на Арапском мору, CPEC је замишљен не само као билатерално економско партнерство већ и као окосница шире регионалне повезаности.
Улога Авганистана у кинеским плановима
У кинеском стратешком размишљању Авганистан је требало да постане периферно проширење те мреже. Пекинг је истраживао могућности повезивања авганистанских транспортних рута, минералних ресурса и транзитних коридора са ширим инфраструктурним системом CPEC-а.
Таква интеграција би омогућила Авганистану, који нема излаз на море, приступ поморској трговини, док би тржишта Централне Азије била чвршће повезана са западним кинеским провинцијама.
Због тога рат између Пакистана и Авганистана погађа управо географско срце ове економске визије.
Кина између два партнера
Односи Кине са обе државе показују колико су улози високи. Пакистан се већ дуго сматра „свевременским стратешким партнером“ Пекинга. Тај однос обухвата војну сарадњу, трансфер војне технологије и дубоке економске везе.
Кина је највећи трговински партнер Пакистана и главни инвеститор у пројектима CPEC-а – од аутопутева и железнице до електрана и специјалних економских зона. Кинеске компаније су уложиле десетине милијарди долара у пакистанску инфраструктуру, док Пекинг ту земљу посматра као кључну капију која повезује западну Кину са Индијским океаном.
Опрезна сарадња са талибанским Авганистаном
Кинеско ангажовање у Авганистану је опрезније, али је такође ојачало након што су талибани поново дошли на власт. Пекинг је одржавао дипломатске канале са талибанима и пре повлачења САД 2021. године, а након тога је постепено проширио економске контакте.
Кинеске компаније показале су интересовање за огромна, углавном неискоришћена минерална богатства Авганистана, укључујући налазишта бакра и ретких земних елемената. Истовремено, Пекинг је подстицао прекограничну трговину и ограничену инфраструктурну сарадњу, надајући се постепеној интеграцији Авганистана у регионалне економске мреже.
Трилатерални дипломатски механизам
Да би управљала осетљивим политичким односима са обе државе, Кина је успоставила трилатерални дипломатски оквир – механизам дијалога Кина-Пакистан-Авганистан – чији је циљ промовисање економске сарадње и безбедносне координације.
Та иницијатива одражава уверење Пекинга да развој и повезаност могу постепено ублажити нестабилност у једном од најтурбулентнијих региона света.
Међутим, избијање рата између две државе учеснице тог оквира показује колико је овај приступ крхак.
Ограничења кинеске стратегије
У срцу кинеске дилеме лежи несразмера између инструмената којима Пекинг располаже и сила које покрећу сам сукоб. Главна средства Кине у региону су економска: инфраструктурне инвестиције, трговински подстицаји и развојно финансирање.
Насупрот томе, динамику сукоба између Пакистана и Авганистана обликују милитантне мреже, спорне границе, идеолошка супарништва и унутрашњи политички притисци.
Економска интеграција може подстаћи сарадњу на дуги рок, али тешко може да реши активне побуне или дубоко укорењене безбедносне проблеме.
Дипломатска равнотежа Пекинга
Јавне поруке Кине одражавају осетљиву равнотежу коју мора да одржи између два партнера. Пекинг позива Исламабад и Кабул да своје разлике реше дијалогом и преговорима, уз сигнале да је спреман да помогне у деескалацији.
Иза затворених врата, кинеске дипломате одржавају контакт са обе владе кроз постојеће канале, укључујући и трилатерални механизам сарадње.
Ипак, дипломатија сама по себи можда неће бити довољна да реши дубље структурне тензије које подстичу конфликт.
Историјски корен проблема: Дурaндова линија
Дурaндова линија – колонијална граница која раздваја Авганистан и Пакистан – и даље је спорна и већ деценијама представља извор напетости. Прекограничне милитантне мреже додатно компликују безбедносну ситуацију, омогућавајући оружаним групама да користе порозне границе и политичка ривалства.
У том смислу, актуелни рат није само билатерални спор, већ кулминација дуготрајних историјских тензија.
Нуклеарни фактор и регионална нестабилност
Конфликт се одвија и у ширем глобалном контексту у којем праг за сукоб између нуклеарних сила делује све нижи. Током последње деценије велике силе све чешће улазе у ризичне геополитичке игре које укључују актере са нуклеарним оружјем.
Сам Пакистан је нуклеарна сила, па иако овај рат директно не укључује другу нуклеарну државу, он се одвија у веома осетљивом регионалном окружењу.
То додатно повећава улоге и указује на све већу нормализацију високоризичних конфронтација у међународном систему.
Тест за кинеску геополитичку стратегију
За Пекинг овај рат отвара непријатна питања о једној од основних претпоставки његове регионалне стратегије: да економска повезаност може довести до политичке стабилности.
Иницијатива „Појас и пут“ заснива се на идеји да инфраструктура – путеви, железнице, цевоводи и луке – може постепено претворити конфликтне регионе у зоне економског просперитета.
Али догађаји дуж Дурaндове линије показују границе тог модела.
Рат који доводи у питање велике планове
Инфраструктура може олакшати трговину, али сама по себи не може да превазиђе идеолошке побуне, спорне границе или дубоке геополитичке ривалитете.
Економски коридори могу подстицати стабилност током времена, али не могу заменити политичко помирење и ефикасно управљање.
Зато рат између Пакистана и Авганистана представља више од још једног регионалног сукоба. Он је озбиљан тест за кинеску стратегију ширења ка западу и за ширу претпоставку да развој сам по себи може променити политичку карту Евроазије.
Да ли ће Пекинг успети да се избори са овом кризом, а да притом не угрози своја партнерства и сопствену стратешку визију, остаје неизвесно.
Оно што је, међутим, извесно јесте да сукоб који се сада одвија на западној периферији Кине прети да преобликује не само регионалне савезе већ и основне претпоставке једног од најамбициознијих геополитичких пројеката 21. века.
