Сергеј Јесењин један је од најзначајнијих руских песника између два светска рата. Уживао је велику популарност, нарочито код младих читалаца, у Русији и у свету. Био је песник природе, снажних осећања и страсти.
Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.
Најпознатија дела
Најпознатија дела су му роман у стиховима „Ана Сњегина“, „Песма о керуши“, „Исповест мангупа“, „Качаловљевом псу“ и поема „Црни човек“.
Јесењин о Србији
Овако је Јесењин говорио о Србији: У свом сонету „Греција“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.
Историјски контекст настанка сонета „Греција“
Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат. Једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке речи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“.
Сонет „Греција“
Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.
Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.
Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.
Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.
1915
Греција
(превод на српски)
Моћни Ахил разарао је зидове Троје.
Сјајни Патрокло, смртно рањен, умирао је.
А Хектор мач о траву брисао,
И на непријатеља сипао миришљаве левкоје.
Над пепелом су тужне сове летеле са плачем,
А месечев срп цепао је тканину туника.
Уморно је Ахил на земљу падао,
Носећи мртвог друга у отаџбинска огњишта.
Ах, Грчко! Ти си сан душе моје!
Бажа нежна, али ја сам к теби нежнији,
Нежнији него што је Андромаха била Хектору, јунаку.
Узми свој мач. Буди Србији сестра.
Опомени свет на пропалу Троју,
И нека варварима замркну мач и вешала.
Јесењинове речи о Србима
Наводно су и ово речи руског песника о српском народу, али за сада нема потврде аутентичности:
„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“






