У времену површности и заборава, појаве попут Јована Јањића представљају ретке стубове духовне и културне истрајности. Његова реч није пука интерпретација прошлости, већ сведочанство живота који је саткан од истине, памћења и вере. Гостујући у емисији „Компас“, Јањић је још једном показао зашто припада врху српске интелектуалне и духовне елите.
Доктор културолошких наука, писац, културолог и истраживач, Јањић је својим деловањем обухватио широк дијапазон — од научне аналитичности до песничке осетљивости, од уредничког ангажмана до дубоког, промишљеног говора о судбини народа и Цркве. Али, све те улоге прожима једна суштина — потреба да се очува дубоко утемељена српска духовна и културна вертикала, она која сеже до литургијских извора и Светосавске баштине.
„Наш темељ је хришћанско наслеђе“, истиче Јањић у емисији, подсећајући да српска историја није низ случајности, већ органско трајање на темељу православне вере. Он назива средњи век „златним и просветитељским“, што није само историјска констатација, већ позив на повратак вредностима које су обликовале национални идентитет.
Јањић не заобилази ни тешке теме — геноцид над Србима у 20. веку, страдање Српске православне цркве у оба светска рата, злочине над духовном баштином у доба комунизма. Подаци које износи — попут губитка милион и двеста хиљада верника СПЦ у Другом светском рату, или чињенице да је више од 700 храмова претворено у штале — нису само бројке, већ сведочанства погрома над идентитетом.
„Комунисти су од храмова правили штале“, каже, али не са горчином, већ с јасном намером да покаже како је упркос томе православна вера опстала, и како је народ у вери нашао најдубљи смисао постојања.
Централно место у Јањићевом говору заузима патријарх Павле
Централно место у Јањићевом говору заузима патрјарх Павле, духовник кога назива „највећим духовником нашег времена“. Са дубоким поштовањем говори о његовој појави, смерности и мудрости, о његовом личном подвигу као путоказу за нацију. Управо је Јањић, кроз своја дела, приближио лик и дело патријарха Павла читаоцима у Србији и иностранству, показујући да је једноставност врхунац дубине, како у животу, тако и у књижевности.
„Он је учио од побожног народа. Од светих отаца. Угледао се на самог Христа. Постао је светионик“, сведочи Јањић, говорећи о Патријарху.
Јањићево истраживање и сведочење о култури памћења нису засновани на ревизији прошлости, већ на поштовању истине. Зато он отвара теме које многи заобилазе: улога комуниста у прикривању геноцида, заташкавање злочина НДХ, разарање духовног бића народа.
„Потомци комуниста данас прикривају злочине“, опомиње, позивајући на будност и одговорност, посебно у времену када се историја фалсификује, а жртве заборављају.
Писање Јована Јањића припада врхунској српској духовној књижевности
У његовом делу нема ниједне речи која је олако изговорена. Писање Јована Јањића, како су истакли и други аутори, припада врхунској српској духовној књижевности, оној која не служи тренутним потребама, већ остаје као оријентир у времену изгубљених вредности.
Као руководилац Центра за културу памћења при Институту за политичке студије у Београду, и као професор, он негује оно што је најважније за опстанак једног народа — истину, веру, образовање и културу.
У свету који све чешће бежи од одговорности и истине, Јован Јањић стоји као пример човека који пише „једноставно, а велико“, и који својим делом показује да онај ко следи пут Истине — не може залутати.
Погледајте целу емисију са др Јованом Јањићем:
