Да би се развио добар укус у књижевности – треба читати поезију! Ако мислите да то говорим због привржености еснафу, из тежње да проширим интересе властите гилде – варате се: нисам члан професионалног удружења. Ствар је у томе да, будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији већ и најкондензованији начин преношења човековог искуства; она исто тако нуди највише могуће стандарде за било коју лингвистичку операцију – поготово ону на хартији.
Што више читамо поезију постајемо нетрпељивији према свакој врсти празнословља и опширности било у политичком или филозофском говору, у историјским, друштвеним наукама или белетристици. За добар прозни стил увек је залог прецизност, убрзање и лаконска снага песничког говора. Као дете епитафа и епиграма, као најкраћи могући пут до било које замишљене теме, поезија у огромној мери дисциплинује прозу. Она је уочи не само вредности сваке речи већ и спретности исказивања душевних стања, алтернативама линијске композиције, умећу избацивања очевидности (онога што се подразумева), истицању детаља, техници антиклимакса. Поезија развија у прози, пре свега, тежњу ка метафизици која разликује уметничка дела од простих беллес леттрес. Међутим, треба рећи да се управо у том домену проза показала као прилично лењ ученик.
Молим да ме не схватите погрешно: немам намеру да рушим углед прози. Ствар је у томе што је стицајем прилика поезија настала пре прозе и на тај начин покрила веће растојање. Књижевност је почела поезијом, песмом номада која претходи писању насељеника. И мада сам једном поредио разлике између поезије и прозе разликама између ваздушних снага и пешадије, реченица коју изговарам сада нема никакве везе ни са хијерархијом нити са антрополошким изворима литературе. Све што покушавам да учиним је да будем практичан и ослободим ваше очи и мождане ћелије гомиле непотребног штампаног материјала. Поезија је, може се рећи, и била измишљена с тим циљем јер је она синоним за економичност. И зато све што треба да чинимо је да рекапитулирамо, макар у минијатури, тај процес који је заузимао место у нашој цивилизацији током два миленијума.
Јосиф Бродски био је руски песник и есејиста јеврејског порекла. Добитник је **Нобелове награде за књижевност** 1987. године.
Бродски је оставио значајан утисак на светску књижевност својим поезијом и есејима. Негов стил обилује дубоким размишљањима, филозофским приступом и богатством израза. Он је такође био преводилац и педагог.
Иако је рођен у Совјетском Савезу, Бродски је касније емигрирао у САД, где је наставио да пише и доприноси светској књижевности. Негова поезија обухвата широк спектар тема, од љубави и меланхолије до филозофских разматрања о животу и смрти.
Укратко, Јосиф Бродски је био велики песник који ће остати упамћен као један од најзначајних литерарних стваралаца свог времена.
