Роберт Џејмс Фишер, познатији као Боби Фишер, рођен је 9. марта 1943. године у Калифорнији, САД, а преминуо је 17. јануара 2008. године у Рејкјавику, Исланд.
Научио је да игра шах са шест година од своје старије сестре Џоејн, која би га забављала шаховским таблом док је његова мајка Регина Вендер била на послу.
Са 13 година, „чудо“ од детета из Бруклина било је протагониста тзв. „партије века“, у којој је победио Доналда Бирна уз сјајан низ жртвовања, поготово своје краљице.
Фишерова каријера
Са 14 година постао је првак Северне Америке, а то достигнуће је поновио још 8 пута (освојио је све националне шампионате које је играо). Са 15 година постао је најмлађи велемајстор до тада, када се квалификовао за „Кандидатски турнир“ први пут.
На свом првом појављивању на Кандидатском турниру (Београд, 1959), место изазивача за светског шампиона заузео је Михаил Тал.
Други пут је играо на Кандидатском турниру 1962. године у Курасаоу, а место изазивача заузео је Тигран Петросјан. Том приликом, Боби је оптужио своје руске противнике да намештају резултате мечева између себе како би један од њих био у предности у последњој рунди. Овај чувени догађај никада није доказан, али Светска шаховска федерација променила је формат турнира и усвојила „нокаут систем“, избегавајући сумњиве ремије од тада.
Упркос томе, Фишер је најавио да више неће играти на Кандидатском турниру. Своју одлуку је променио тек 1971. године, када је победио Марка Таиманова и Бента Ларсена са 6-0. Право изазивача за светског шампиона стекао је победом над Тиграном Петросјаном резултатом 6.5-2.5.
Меч века
На тај начин, Северноамерички шахиста Боби Фишер играо би против руског шахисте Бориса Спаског за светски шаховски наслов у ономе што је сматрано „мечом века“.
Важност датог меча превазилазила је саму шаховску таблу и попут трке у свемиру, постала је право бојиште између капиталиста и социјалиста усред Хладног рата.
Све је почело због хегемоније бившег Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) у шаху. Од 1948. године, када је Михаил Ботвиник, освојио светски наслов, Совјети су се смењивали у држању круне: Смислов 1957, опет Ботвиник 1958, Тал 1960, поновно Ботвиник 1961, Петросјан 1963 и коначно Спаски 1969.
С друге стране, Запад је имао онога који је већ био сматран најбољим играчем свих времена. Међутим, Борис Спаски био је једини противник кога Фишер до тада никада није победио.
Чувени меч из 1972. године почео је далеко пре првог потеза, када је Боби почео постављати бројне захтеве, који су се кретали од места где ће се партије играти, преко одлагања, па до питања његовог хонорара за учешће, све док га на крају није спонзорисао британски банкар, заљубљеник у 64 квадрата.
Фишерова ексцентричност
На Северноамеричком првенству 1959. године одбио је играти ако се ремији не спроведу у његовом присуству. Одустао је од чудности и постао првак. Међутим, на Интерзоналском турниру 1967. одржаном у Суси, Тунису, иако је држао вођство, повукао се са такмичења тврдећи верске разлоге. Одбио је да игра између петка у сумрак и суботе такође у сумрак. Пошто организатори нису уложили приговор, Боби није пристао да игра четири партије у четири узастопна дана како би надокнадио закаснеле партије.
Током спора за титулу 1972. године, „Моцарт шаха“ је наставио да поставља захтеве засноване на параноидном уверењу да су га Совјети стално оштећивали. Жалио се на столицу, публику и камере. Наизглед, сви његови захтеви су испуњени, чак и уз сагласност Спаског. Према некима, то је мало уздрмало Совјета, а он је наступио испод својих уобичајених стандарда.
Меч са Борисом Спаским
Спаски је победио у партијама 1 и 11. Такође је победио у партији 2 без борбе јер се амерички противник није појавио за игру. Фишер је победио у партијама 3, 5, 6, 8, 10, 13 и 21, и 1. септембра 1972. постао је светски шампион у шаху.
Многи сматрају да је Бобијева победа у партији 6 најбоља у мечу.
Фишер напушта шах
Међутим, највећи губитак био је тек предстојао, а највећи губитник био је сам спорт шаха, јер је Боби Фишер престао да игра шах након освајања титуле.
Када је 1974. млади талентoвани играч Анатолиј Карпов победио Бориса Спаског и Виктора Корчноја, стекао право да се суочи са светским шампионом, а Боби Фишер је 28. јуна објавио да одустаје од своје титуле. „FIDE“ му је чак понудила 3 месеца да размотри своју одлуку, а Манила је понудила 5 милиона долара за организацију меча, али није било сагласности око формата.
Крај Фишерове каријере био је повезан са страхом од губитка или наводно његовим менталним поремећајима.
Тужан крај
Након година повученог живота, Фишер је имао необичне и ретке јавне наступе. Године 1992. промовисао је касни реванш против Бориса Спаског и победио га. То се догодило у Југославији током периода међународних економских санкција према власти Слободана Милошевића. Као резултат тога, САД је саопштила да ће га ухапсити ако се врати у своју земљу.
У терористичким нападима 11. септембра 2001. године дао је интервју манилској радио-станици славећи трагедију и наводно изражавајући антисемитске ставове иако му је мајка била јеврејка.
Године 2004. ухапшен је у Јапану због истека америчког пасоша. САД су затражиле његово изручење, али Боби је добио спор и држављанство Исланда, где је и преминуо 2008. године.
Фишерово наслеђе „Моцарт шаха“, „Велика нада Запада“, легенда, геније, најбољи играч свих времена, ексцентричан, избирљив (како би сам себе називао)… Како дефинисати Бобија Фишера? Мисија је тешка, али неоспорна чињеница је да ће заувек остати мит и легенда иза његовог имена, било да га сматрамо добрим или лошим.
О Фишеру је 2014. године снимљен филм „Pawn Sacrifice“ у коме је Тоби Мегвајер маестраелно тумачио лик легендарног шахисте.
