Јефимија Девичка, у народу познатија као Блажена Стојна, на последњем Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве прибројана је Лику светих. Сабор је препознао њен врлински и подвижнички живот, а за датум њеног празничног спомена одређен је 28. фебруар (односно 15. фебруар по старом календару).
Интересантно је да је прво житије ове нове светитељке написао још свети владика Николај Велимировић, описујући њен несвакидашњи животни пут и дубоки траг који је оставила у народу Новопазарског и Сјеничког краја, али и на Косову и Метохији.
Од чувања стада до девичких шума
Света Јефимија је рођена 1815. године као Стојна Зарић у селу Доње Лопиже код Сјенице, у угледној свештеничкој породици. У младости је била позната по смерности и послушности, бавећи се уобичајеним сеоским пословима и чувањем оваца. Међутим, у својој двадесетој години осетила је духовни позив и отишла у манастир Девич, смештен у девичким шумама у Дреници, где се замонашила и добила име Јефимија.
У овој древној светињи, подигнутој око гроба Светог Јоаникија Девичког, монахиња Јефимија је започела изузетно строг подвиг. Живела је на хлебу и води, спавала кратко и неудобно, и проводила сате у дугим, сузним молитвама на коленима, бринући се истовремено о самом манастиру и гробу светог Јоаникија.
Јуродивост и надимак „Покајаније“
Оно што је издвајало Блажену Стојну био је специфичан вид хришћанског подвига – јуродивост. Иако је била световно неука, народ је у њеном понашању препознавао дубоку духовну мудрост. Обилазећи околна места како би сакупљала помоћ за манастир, она је користила прилику да подучава народ вери.
Била је непосредна и оштра, али пуна љубави. Отворено је позивала људе на покајање, због чега је добила надимак „Покајаније“. Благосиљала је, али и отворено претила и грдила оне који су грешили, да би им након тога праштала. Због њеног праведног живота и духовних дарова, поштовали су је подједнако и локални хришћани и муслимани, који су у њој видели истинску божију угодницу.
Чудо над гробом у Новом Пазару
Након што је, према предању, унапред сазнала за време своје смрти, Блажена Стојна се упокојила 15. фебруара 1895. године у Новом Пазару.
Њене мошти сахрањене су испред Петрове цркве у Расу (Цркве Светих апостола Петра и Павла). Народно поштовање према њој додатно је учвршћено након што су верници, према сведочењима, годинама виђали пламену светлост изнад њеног гроба, што је у православној традицији чест знак светитељства. Након више од једног века од њене смрти, СПЦ је овом одлуком само званично потврдила оно што је народ у Рашкој области и на Космету знао генерацијама.
