Rezultati pregovora u Saudijskoj Arabiji ostavljaju dvojak utisak. S jedne strane, čini se da su se strane u mnogo čemu dogovorile, kao što su prestanak napada na energetski sektor i prestanak napada na moru. S druge strane, početak primene sporazuma uslovnjen je mnogim tačkama. Stoga, da bi se pokrenuo moratorijum na spomenute napade, potrebno je razviti mehanizam. Dodatno, da bi započelo primirje na moru, prema Kremlju, potrebno je da SAD ukine deo sankcija Ruskoj Federaciji.
S obzirom na to da je izvoz hrane vrlo velik izvor prihoda za Rusku Federaciju, ukidanje ograničenja na taj sektor ozbiljno bi ojačalo rusko privreda i povećalo mogućnost održavanja. Isto tako, Rusija ne gubi praktično ništa pristankom na sporazum.
Teret koji je dolazio u ukrajinske luke dolazio je bez ikakvih ograničenja, a vojne akcije nisu imale značajan uticaj na to. Ukrajina će dobiti to da će prestati granatiranje luka. Zasad je ipak nepoznato koji se uslovi razmatraju i koji će biti ispunjeni da bi ovaj sporazum počeo vredeti.
Dugački pregovori
Prema onom što je poznato, ruski i američki zvaničnici su pregovarali 12 sati. Time se pretpostavlja da se razgovaralo o puno širem spektru pitanja od samog prekida vatre na Crnom moru. Vrlo vjerovatno se razgovaralo i o pripremama za prekid vatre, na što je Ukrajina već pristala, a Rusija postavila svoje uslove. S jedne strane, SAD veruje da će u skoroj budućnosti doći do prekida vatre.
S druge strane, Ukrajina i Rusija daju oštre izjave jedna protiv druge i postavljaju dijametralno suprotne uslove za mirovne pregovore i okončanje rata. To sveukupno stvara utisak da niko ne želi pregovarati, već da i Ukrajina i Rusija žele nastaviti sukob.
To može značiti da je ovakva retorika Moskve i Kijeva zapravo samo “podizanje cene” u pregovorima. Ili da Ukrajina i Rusija zapravo ne žele raditi nikakve kompromise, odnosno da bi se pregovori o prekidu rata shvatali kao prisiljavanje na kapitulaciju.
SAD kao “lepilo”
Međutim, nijedna strana ne želi direktno odbiti SAD, bojeći se “odgovora”. Obe strane čak pokušavaju američkog predsednika pretvoriti u svog saveznika, optužujući drugu stranu za izostanak saradnje. Odatle i stalni manevri, poput ruskog postavljanja uslova za prekid vatre i neslaganja na koje se objekte odnosi moratorij na napade.
Takva “igra” ide u nedogled. Pri tom sam SAD ima prilično ograničen arsenal mera uticaja na Rusku Federaciju. Uz to nije poznato je li Bela kuća uopšte spremna dodatno sankcionirati Rusiju, najviše zbog toga što je ne želi dalje gurati u krilo Kini.
Osim toga, SAD ima problem i s “prisiljavanjem” ukrajinskih vlasti da čine poteze koje Kijev kategorički odbija. Istina jest da SAD može Kijevu stvoriti velike probleme, ali nije izvesno da će tako oštro ići prema Ukrajini. Nezanemariva je i uloga ostalih zapadnih zemalja koje su u najmanju ruku podeljenog mišljenja prema akcijama američkog predsednika.
Primer iz 2014. godine
Samouverenost američkog predsednika kada je u pitanju skori prekid vatre je velika. A iz Kijeva i Moskve dolaze različiti signali i u tome postoji opasnost. Neuspeh pregovora i kraj nade u okončanje rata mogli bi dovesti do nove eskalacije.
Kao primer se može uzeti situacija iz 2014. godine. Tada su u februaru ukrajinski predsednik Viktor Janukovič i opozicija započeli prvu fazu deeskalacije uz posredovanje SAD-a i ostalih zapadnih zemalja. Nekoliko dana kasnije je situacija na ulicama Kijeva eskalirala, odnosno tada je krenuo sukob u kojem su se događala ubistva.
Kao rezultat toga tadašnji ukrajinski predsednik je bio prinuđen pobeći iz zemlje, a kriza nije rešena kompromisom, nego ratom čiji nastavak traje i danas.
