На планини Прекорници у Црној Гори, која се уздиже изнад бјелопавлићке равнице и манастира Острог, Никола Павићевић, горштак већ годинама живи сам. Једини пут који води до катуна у ком живи Никола су козје стазе уклесане у камену, по којима је тешко ходати када падне киша.
Далеко од људи, далеко од пута, далеко од цивилизације. Никола нема ни струју, ни телевизор, ни телефон и не жали много за тим. Једино жали што не може чешће да оде до манастира Острог, који је удаљен од њега око 5 километара.
Послије неколико породичних трагедија, Никола се повукао у себе и склонио од људи на свој катун на планини Прекорници, чији је највиши врх 1.920 метара. Иако живи као самотњак и пустињак, иако је доживео многа разочарања у људе, Никола их се није одрекао.
Жели заборавити преваранте
Једино жели да заборави људе који су га преварлили, а то су трговци стоком, којима је Никола давао јагњад и овце на вересију и који су му остали дужни више стотина хиљада евра.
Никола каже да му живот у самоћи тешко пада и да би ретко ко такав живот издржао. Снагу му дају животиње које чува и које га окружују, а природа и самоћа су му ојачале карактер. У најближој кући до његове колибе нико не живи, а до села има чак сат времена.
“У зиму понекад неко наиђе, наврати, али ријетко. Волео бих да имам са ким да разговарам сваки дан, али људи су овдје ријетки”, каже Никола.
“Болестан нисам био до сада, ињекцију нисам ни једну примио, још кад сам био војник. Само ме је глава бољела, али то ми је насљедно по оцу.”
Његов рођак по мајци, Саво Павићевић, каже да Никола дуго времена живи такав живот, као и да је он омиљен човек у крају.
“Живот му је напоран, тежак, имао је животних тегоба, два брата млада изгубио, једну сестру која је била удата у Никшићу. У град ријетко долази, ја га нисам видео годинама. Као Робинзон Крусо, тако и он, живи у тој пустињи горе”, каже Николин рођак.
И даље воли људе
Никола и даље воли људе, иако су га много пута разочарали. Никола је одрастао у породици у којој су ријеч и образ били светиња, па не може да прихвати ново вријеме, нити да се навикне на људе које је изнедрило то време.
Никола је, иначе, до прије 2 мјесеца живео у трошној кући, за коју каже да је прављена 1938. године. Због шупљег крова кућа је прокишњавала, па се Никола преселио у колибу свог рођака Мира. Ипак, навикао се на сурове услове живота и на планину још одавно.
“Ја сам пријатељ шуме, пријатељ природе, пријатељ племените дивљачи”, истиче он.
Задовољан је оним што му је планина дала.
“Здравље није лоше било, али почело је да отказује. Ова планина дала ми је чисту воду, чист ваздух и психички одмор”, каже.
А на питање да ли му је нешто узела, Никола одлучно одговора: “Никад се нисам повриједио, никад ме змија није ујела, а убио сам их 1.200”, рекао је он.
