Goran Nikolić: Kako preći iz kluba srednjerazvijenih u visokorazvijene ekonomije: Zamka srednjeg dohotka

Godišnji sastanak MMF-a i Svetske banke u Vašingtonu, oktobar 2024.

„Zamka srednjeg dohotka“ (middle-income trap) je ekonomistima dobro poznata sintagma, kojom se opisuje tendencija brzorastućih ekonomija u razvoju da izgube zamah privrednog rasta pre nego što postignu status zemlje sa visokim dohotkom. Uglavnom se radi o državama koje su iz statusa nerazvijenih prešle u srednjerazvijene ekonomije, ali nisu uspele da uđu u grupu (visoko) razvijenih ekonomija. Inače, u 2023. godini 108 zemalja je bilo u kategoriji srednjeg dohotka (od 1.136 do 13.845 dolara po stanovniku), u njima je živelo 75% globalne populacije i one su kreirale dve petine globalnog BDP-a. Budući da je dostizanje statusa visoko razvijene zemlje praktično ideja vodilja tri četvrtine država na planeti, uključujući i našu, jasan je značaj ove teme.

Iako mnogi ekonomisti dovode u pitanje samo postojanje ove „zamke“, neosporno je da se mnoge države sa srednjim dohotkom žestoko bore da se pridruže redovima naprednih ekonomija. Studija Svetske banke iz 2013. pokazala je da je samo 13 od 101 privrede sa srednjim dohotkom uspelo da napravi takav skok, i to u dugom vremenskom periodu (1960-2008). Među njima su bili Japan, četiri „azijska tigra“ – Hong Kong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan – kao i periferne evropske ekonomije, Španija, Grčka i Portugalija.

Međutim, u izveštaju Svetske banke iz avgusta 2024. identifikovane su čak 34 države koje su izbegle zamku sa srednjim dohotkom i postigle status zemalja sa visokim dohotkom, i to u kraćem vremenskom horizontu (1990-2022). Ova proširena grupa uključuje države Latinske Amerike kao što su Čile i Urugvaj, sve zemlje Centralne i Istočne Evrope koje su postale članice EU 2004-2013, te naftom bogate države Bliskog Istoka, poput Saudijske Arabije i Omana.

Klasifikacija zemalja po nivou dohotka per capita u 2023.

S objavljivanjem ove nove liste postavlja se fundamentalno pitanje: da li je izbegavanje zamke srednjeg dohotka postalo lakše, ili nije bilo tako teško kao što se ranije mislilo? Pitanje je veoma važno za našu zemlju, koja bi se u dogledno vreme, ako bi pratila put uspešnih evropskih zemalja u tranziciji, mogla naći u društvu zemalja sa visokim dohotkom.

Relativno spuštanje „praga“

Na osnovu uvida u metodologiju izveštaja Svetske banke iz 2024, jasno je da je u poslednjih nekoliko decenija relativni „prag“ visokog dohotka značajno spušten. Tako je za 2023. Svetska banka kao zemlje sa visokim dohotkom definisala one čiji je bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku viši od 13.845 dolara. (Tačnije, radi se o bruto nacionalnom dohotku – BND – ukupnom dohotku koji generišu svi državljani neke zemlje bez obzira gde žive, koji se, osim kod malog broja država koje imaju velike odlive ili prilive dohotka svojih građana, pre svega po osnovu profita, dividendi i prinosa po osnovu kamata, bitnije ne razlikuje od BDP-a), što je tek šestina iznosa u SAD.

Brodski kontejneri na terminalu luke u Dortmundu

Istina, ovde treba imati u vidu da se američki BDP po stanovniku u odnosu na druge zemlje, uključujući bogate države Zapadne Evrope, kao i Japan i Kinu, snažno uvećao usled apresijacije dolara (koja se nastavila i tokom 2024-25). Tako bi, posmatrajući postavljeni „prag“ od 13.845 dolara u odnosu na BDP prosečnog Nemca, on iznosio tek nešto više od četvrtine u 2023.

Srbija je, ako se uzmu korigovani podaci RZS-a za BDP, u 2023. godini sa 12,3 hiljada hiljada dolara po stanovniku bila 11% ispod novodefinisanog „praga“ koji je deli od visokorazvijenih zemalja.

Metodološki problem je da je „prag“ ranije bio znatno viši – 24% nivoa BDP-a u SAD u 2012, dok je 1990. godine bio ekvivalentan 30% američkog BBP-a. Ovi promenljivi kriterijumi pomažu da se objasni zašto je u ranijim izveštajima manje zemalja klasifikovano kao one sa visokim prihodima, te samim tim zašto je, prema poslednjem izveštaju Svetske banke, tako puno država uspelo da pređe tu granicu.

Klasifikacija zemalja po nivou dohotka per kapita u 1991.

Kupovna moć kao bolji kriterijum

Imajući sve ovo u vidu, bilo bi dobro da Svetska banka preispita svoj pristup, i to prelaskom sa nominalnog na BDP po kupovnoj moći, koji bolje odražava trenutni životni standard. Takvo prilagođavanje bi ponudilo pravedniju i pouzdaniju meru ekonomskog razvoja.

Malezija je dobar primer kako bi takav obračun bolje odslikao realnost na terenu. Tako je u 2023. malezijski BDP po stanovniku iznosio 12.090 (tekućih) dolara. Međutim, prilagođen paritetu kupovne moći, BDP prosečnog Maležanina iznosio je čak 38,7 hiljada dolara, ili 47% onog u SAD. Nasuprot tome, Čile, klasifikovan kao ekonomija sa visokim dohotkom, sa BDP-om po glavi stanovnika od 16.815 dolara u 2023, bi sa 32,2 hiljade dolara bio kotiran daleko ispod Malezije po ovom obuhvatnijem kriterijumu. Sa 29,4 hiljade dolara u 2023. i naša zemlja bi se značajno bolje pozicionirala, ako bi kao kriterijum bio uzet BDP po kupovnoj moći.

Luka u Valparaizu, Čile

Generalno, latinoameričke ekonomije bi po ovom obračunu lošije prošle posmatrajući relativnu globalnu poziciju, dok bi se pokazalo da azijske ekonomije imaju znatno viši životni standard. Na primer, južnokorejski BDP po stanovniku po kupovnoj moći je porastao sa 30% američkog nivoa sredinom 1980-ih na 73% 2023, prestigavši čak Japan, čiji je BDP po kupovnoj moći po glavi stanovnika bio na 63% američkog 2023. (dobrim delom zbog depresijacije jena). Jaz u prihodima Meksika u odnosu na SAD se povećao otkako je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini stupio na snagu sredinom 1990-ih. Tako je BDP po stanovniku prilagođen kupovnoj moći za Meksiko pao sa sa 35% američkog početkom 2010-ih na 30% u 2023. (Brazil i Južna Afrika su pratili sličnu putanju).

Put ka višoj stepenici u privrednom razvoju

Dugo je napuštanje poljoprivrede kao osnovne privredne grane, te osvajanje niskokvalifikovane izvozno orijentisane proizvodnje bio način da se ubrza privredni razvoj. Vremenom je takav pristup postajao sve teži. Naime, inicijalne visoke stope rasta ovih ekonomija, koje su im omogućile prelazak u kategoriju srednje razvijenih, bile su rezultat jeftine radne snage, tehnološkog napretka i premeštanja rada i kapitala iz sektora niske u sektore visoke produktivnosti.

U ovoj fazi ključ je u visokim investicija, preko kojih se uvode, odnosno implementiraju moderne tehnologije iz razvijenih zemalja (najčešće kroz „imitiranje“). Naime, mala produktivnost u agraru značila je da su niskokvalifikovani radnici mogli biti privučeni fabričkim poslovima čak i sa niskim platama. Industrijska proizvodnja ovih zemalja bila je globalno cenovno konkurentna, uprkos nižoj relativnoj produktivnosti njihovih radnika.

Pijaca u Mumbaiju

Međutim, sve veća automatizacija dovodi do toga da se u industriji sada zapošljava manje ljudi po jedinici proizvodnje, posebno nekvalifikovanih radnika. Pojava Kine kao „radionice sveta“ je, zbog ogromne ponude radnika praktično svih kvalifikacija i zbog svoje hiper-kompetitivnosti, takođe otežala razvojni put, posebno siromašnim ekonomijama. Dodatno, s obzirom na opadajući značaj radne snage u industriji, industrijalizovane zemlje su počele da podižu protekcionističke barijere verujući da mogu da povrate sopstvenu konkurentnost u tom sektoru (naravno, ovde je primarni politički motiv, a to je stvaranje bolje plaćenih poslova za radnike sa srednjom školom, koji predstavljaju ogroman deo biračkog tela).

Alternativni put ka klubu visokorazvijenih ekonomija

Danas, da bi neka srednje razvijena ekonomija dostigla status visokorazvijene, njen izvoz mora biti visoko sofisticiran, za šta je neophodno povećati kompleksnost cele ekononomske strukture. A da bi se to postiglo, strategija privrednog rasta mora biti bazirana na inovacijama, a ne samo na investicijama. Ovo implicira promenu paradigme u razmišljanju i ekonomskom funkcionisanju i podrazumeva restruktuiranje preduzeća, transformaciju procesa rada i proizvodnje.

Povezano s tim, alternativni put ka ubrzanom razvoju za mnoge zemlje u razvoju mogao bi biti baziran na izvozu visokokvalifikovanih usluga. S tim u vezi, indikativno je da je u 2023. globalna trgovina uslugama realno porasla za 5%, dok je robna trgovina smanjena za 1,2%. Naime, poboljšanja u tehnologiji tokom pandemije omogućila su rad na daljinu, a promene u poslovnoj praksi i bontonu dodatno su smanjile potrebu za fizičkim prisustvom radnika. Kao rezultat toga, multinacionalne kompanije mogu da servisiraju klijente sa bilo kog mesta. (U Indiji multinacionalne kompanije od JP Morgana do Qualcomm-a zapošljavaju talentovane diplomce u tzv. globalnim centrima veština, gde inženjeri, arhitekte, konsultanti i advokati kreiraju dizajne, ugovore i softver koji su ugrađeni u proizvode i usluge koje se prodaju širom sveta.)

Primer zemalja Centralne i Istočne Evrope, uključujući i Srbiju, koje su poslednjih skoro deceniju snažno uvećale izvoz IT usluga, svakako je indikativan.

Sedište kompanije „Qualcomm“ u Šenženu, Kina

Praktično svaka zemlja u razvoju ima malu, ali visokokvalifikovanu elitu koja može profitabilno da izvozi kvalifikovane usluge, s obzirom na velike razlike u platama u odnosu na razvijene zemlje. Radnici koji znaju engleski (ili pak francuski i španski) mogu biti u posebnoj prednosti. Čak i ako veoma mali deo populacije ima ove sposobnosti, takvi poslovi dodaju mnogo više domaće vrednosti od niskokvalifikovane proizvodnje, čime se u velikoj meri doprinosi deviznim zaradama zemlje. Naime, svaki dobro plaćeni radnik u sektoru usluga može stvoriti lokalno zaposlenje za druge kroz sopstvenu potrošnju. Posledično, kako umerenije kvalifikovani uslužni radnici – od taksista preko vodoinstalatera do konobara – nalaze stalan posao, oni će zadovoljiti ne samo potražnju onih visoko plaćenih, već i jedni druge.

Ono što je potrebno je poboljšanje kvaliteta radne snage u zemlji, a obuke i prekvalifikacije se mogu brzo obaviti. Na primer, ako diplomirani inženjeri imaju osnovno znanje iz svoje oblasti, oni mogu relativno brzo biti obučeni za najsavremeniji softver za dizajn koji je potreban potencijalnom multinacionalnom poslodavcu.

Dodatno, malo je verovatno da će razvijene ekonomije podići protekcionističke barijere kada je u pitanju izvoz usluga. Naime, kao najveći svetski izvoznici usluga EU i SAD mogu mnogo da izgube od trgovinskog rata u ovoj oblasti.

Šta možemo očekivati? 

Generalno, promena ekonomskog modela rasta, odnosno kretanje prema privrednom razvoju koji se bazira na proizvodnji proizvoda sa višom dodatom vrednošću, diverzifikaciji izvoza, razvoju tržišta kapitala i snažnijem akumuliranju ljudskog kapitala, se čini osnovnim uslovom za prelazak u klub visokorazvijenih ekonomija. S tim povezano, upozoravajuće su procene Svetske banke na osnovu indikatora rasta (ulaganje u ljudski kapital, ukupna faktorska produktivnost, participacija na tržištu rada i investicije), po kojima će većina srednjerazvijenih ekonomija ući u fazu usporavanja u periodu 2024-2100, ali treba imati u vidu da će razvijene zemlje biti suočene sa praktično istim problemima u još izraženijoj formi.

Zgrada Njujorške berze

I drugi izazovi biće zajednički za obe grupe ekonomija, ali će opet više pogađati one bogatije: brzo starenje populacije, rastući protekcionizam, potreba da se ubrza energetska tranzicija. Imajući u vidu prethodno navedeno, većina referentnih projekcija ukazuje da će „middle-income“ ekonomije ostvarivati brže stope privrednog rasta, implicirajući smanjivanje razvojnog gepa u godinama pred nama.

Za Srbiju je indikativan primer Poljske, koja je podigla svoj dohodak po glavi stanovnika sa 20% EU proseka početkom devedesetih na polovinu tog proseka 2023. Reforme su počele sa „disciplinovanjem“ javnih preduzeća i liberalizacijom uvoza, te fokusiranjem na rast profitabilnosti preduzeća, pre svega kroz privatizaciju. Na taj način se relativno brzo stvorila dobra investiciona klima koja je zamah dobila 2000-ih, kada je Poljska pristupila zajedničkom tržištu EU.

Iako je edukacija imala veliku ulogu (stopa tercijarnog obrazovanja porasla je sa 15% u 2000. na 42% u 2012), ključni faktor brzog privrednog uspona bile su investicije. Naime, uspostavljen je dobar privredni ambijent kojim su privučeni brojni strani investitori. Kada bi nova tehnološka rešenja ulazila u zemlju, ona su bila „proširena“ kroz ekonomiju, a da bi proces napredovao unapređivan je obrazovni sistem, odnosno edukovani su kadrovi koji su bili sposobni da održavaju i razvijaju nove tehnologije.

Bivši poljski premijer Mateuš Moravjecki na Ekonomskom forumu u Karpaču, Poljska, 3. septembra 2024.

Stalni angažman države bio je nezaobilazan deo ekonomske strategije i svodio se, pored ostalog, na podršku firmama koje su bile u mogućnosti da inkorporiraju globalne tehnolologije. Drastičan rast srednje i visokotehnološkog izvoza bio je prirodna posledica napred navedenih aktivnosti.

Povezano sa snažnim privrednim usponom Poljske u poslednje tri decenije, premijer te zemlje Donald Tusk se, ne tako davno, pozvao na referentne prognoze da bi pokazao da je ta država na putu da po nivou prosečnog dohotka ubrzo prestigne Britaniju. Naime, projekcije Svetske banke ukazuju da ako bi BDP po glavi stanovnika u Britaniji nastavio da raste prosečnih 0,5% na godišnjem nivou, kao što je to bilo 2010-2021, te ako bi Poljska zadržala prosečan rast iz istog perioda (od 3,6%), onda bi ona prestigla Britaniju 2030. godine. (isto bi se desilo i Rumuniji, ali do 2040, sa prosečnim godišnjim rastom od 3,8%, i Mađarskoj sa rastom od 3%, naravno ako zadrže ove visoke stope povećanja BDP-a). Za brojne imigrante iz pomenutih zemalja, posebno Poljake koji su devedesetih hrlili ka Ostrvu, ove projekcije za ne tako daleku budućnost i danas verovatno izgledaju nestvarno.