Ако на нашем делу Балкана, осим Србије као државе православних Срба, постоји државна творевина која својом великом државном традицијом и данас заслужује да буде међународно призната држава, то је свакако Дубровачка Република, као држава римокатоличких Срба.
Дубровник је насеље које је основало романизовано становништво и назвало га Рагуза, а ту је постојао и оближњи Епидаурум тј. данашњи Цавтат.
Тек ступањем Срба на историјску сцену, овај град добија своје данашње српско-словенско име Дубровник и постаје седиште хришћанске епископије и трговачка сила.
Дубровачка Република је основана од стране Срба из Травуније, који су асимиловали романску мањину и преименовали град у српски Дубровник. Оно по чему се Дубровник издвајао од осталих српских државних творевина, јесте његов карактер аристократске републике и останак у западном хришћанству након Велике шизме тј. изласка римског епископа из Православне Цркве 1054. године.
Иако је Дубровачка Република номинално признавала врховну власт већих држава, најпре Ромејског царства, па затим Србије, Венеције и Османског царства, она је фактички увек била српска, независна, римокатоличка и трговачка.
Јачањем српске средњевековне државе под династијом Немањића, Дубровачка Република је проживљавала своје најславније дане. Почев од српског Великог жупана Стефана Немање, па преко српске властеле у Босни, па све до пада српске деспотовине, Дубровачка Република је играла улогу трговаца за господу српске витезове, банове, кнежеве, краљеве и цареве и на обострану корист стварала велике материјалне доходке и српским владарима и самој себи.
Једина мана у том аранжману српских римокатолика из Дубровачке Републике и српских православаца из српских краљевина била је у томе што Дубровник није толерисао Православље на својој малој територији, за разлику од матичне државе која је толерисала дубровачке римокатолике увек и свуда. Вероватно је и тада профит за многе био важнији, а Дубровчани су били мајстори у трговини, морепловству и прављењу профита за господу српске витезове.
Такође, Дубровник је плаћао данак и порезе српским владарима који су те приходе везивали за издржавање српских манастира не само по Србији, већ и Хиландара и манастира на Светој Гори, па чак и српски манастир Светог Архангела Михаила у Старом граду Јерусалиму. Дубровчани су поштовали те обавезе чак и после пада Србије под османско ропство, све до самог пада Дубровачке Републике.
Дубровачка Република је опстала и наставила да функционише и под Турцима. Плаћала је Турцима харач, била у обавези да снабдева турске колоније али је и даље у унутрашњем смислу била независна и слободна да се бави трговином.
Француска војска је заузела Дубровник 1806. године. Наполеонов генерал Огист Мармон је 31. јануара 1808. прогласио анексију територије Дубровачке Републике, чиме је она престала да постоји. Након Француза, град Дубровник је 1815. године на Бечком конгресу додељен Аустрији.
1918. године славна српска војска ослобађа свој древни град Дубровник, који је касније био у саставу Зетске бановине са седиштем на Цетињу, а 1943. године, из нама незнаних разлога аустроугарски каплар и комунистички диктатор Хрват Јосип Броз Тито даје Дубровник НР Хрватској, чиме овај српски римокатолички град по први пут улази у састав нечега што се зове ”Хрватска”, са којим пре никада никаквог контакта није имао.
И данас има Срба Римокатолика у Дубровнику, а има их и у Србији. Знају стари Дубровчани ко су шта су и нама често стижу поруке из самог Дубровника од припадника старих дубровачких породица који знају ко су им преци били и ком народу припадају.
