Испред Храма Успења Пресвете Богородице у селу Стричићи, освећеног 28. августа 1903. године, први политички говор одржао је књижевник Петар Кочић. Црква Успења Пресвете Богородице, на врху Клисина у Стричићима, родном селу народног трибуна Петра Кочића, испред које су се дуже од једног века окупљали устаници, чувари српске историје, традиције и народних обичаја, јединствен је духовни споменик српског народа у западном делу Републике Српске. Испред ове цркве, у селу Стричићи, освећене 28. аугуста 1903. године, први политички говор одржао је књижевник Петар Кочић и Србима свога завичаја указао на потребу сталне борбе против туђинске власти и аустријске окупације. Било је то исте године када је црква освећена, казао је за „Политику” свештеник Миле Дринић који је овде службовао две и по деценије. Потомци Петра Кочића сваке године на Велику Госпојину доносе у цркву на Клисини кољиво за Петра и његовог оца Јову, у свештенству познатог по имену Герасим.
Овде се и сада одржавају светковине, венчања, молитве за покој мртвих и за живе. Одржавају се песнички сусрети, историјски говори, буде завичајне успомене. Верни народ долази из многих места, посебно из Српске и Србији, где су се масовно иселили шездесетих година прошлог века, али и из целе Европе и света.
Они посећују знамениту богомољу поред које су 2002. године, после ексхумације, а уз благослов Српске православне цркве, сахрањени војвода Урош Дреновић и његови саборци, чланови Равногорског покрета. Дреновић је погинуо 1944. године на оближњој Чађавици, а Биба Радановић са Мањаче чувао је у тајности његов гроб. Ова црква је више пута нападана. У Другом светском рату, 1942. године, Немци су је бомбардовали, али никада није срушена.
„Током обнове, 2010. године, пронађени су кратери и други трагови тих догађаја, о чему је сведочила мештанка Милева Регодић, али ова црква од камена на врху Клисина, која припада парохији Лусићи, увек је одолевала и опстајала”, прича свештеник Дринић. Постоје многи документи који сведоче о привржености Срба овој цркви, на погледу путницима, са које год стране долазили.
„Током последње обнове сазнали смо да је крст постављен 1900. године, и да га је даривао Симо Лазичић из Луцића, а цркву градили бројни мештани мањачких села”, каже свештеник иначе пореклом из оближњег Бочца.
Он нам је испричао да су мајстори који су овој цркви подарили садашњи изглед приликом скидања старог крова, пре петнаест година, пронашли траг и јасну поруку која је, на папиру, дуже од једног века, одолевала времену и чекала васкрснуће.
На дрвеном рогу, изнад врата, пронађен је премотан лист папира, прикован ексером, на којем је мастиљавом оловком и плавом бојом записано: „Ја раб Божији Вид Сладојевић из Дујаковића радих на овој светој цркви 1898. године. Ко пронађе ову цедуљу нека се помоли за моју душу.” Постоје докази да је још у турско доба, пре изградње садашње цркве, коју је пре 1930. године својим фотопаратом овековечио етнолог Милан Карановић, на истом месту постојала црква. Теолог Славољуб Лукић то повезује са називом узвишења Клисина, који потиче од грчке речи „еклисија” што значи црква.
Кочићев збор
Верни народ Мањаче, Стричића и Змијања се одувек, а понајвише на Велику Госпојину, 28. аугуста, када се одржавају „Кочићев збор” и борба бикова, овде окупљао. Код цркве на Клисини додељује се Награда „Јаблан”. Ове године је 60. зборовање на платоу Мањача које ће, крајем аугуста, потрајати три дана.
На дан 28. аугуста 1966. „збор код цркве на Клисини” за Велику Госпојину претворен је у обележавање пола века од смрти Петра Кочића.
Кочићев збор на Мањачи код Бањалуке је важно културно и историјско место које одражава сећање на Петра Кочића и његов допринос српској књижевности и култури. Покровитељ манифестације је Влада Републике Српске, а организатори Завичајно друштво „Змијање”, Бански двор, град Бањалука, општине Мркоњић Град, Рибник и Оштра Лука.
