Патријарх Павле, којег многи сматрају највољенијим патријархом Српске православне цркве, уснуо је у Господу пре 16 година од упокојења патријарха српског Павла. Остао је познато по својој скромности и истинољубивости, који је још за живота међу народом сматран свецем, а Србима у завет оставио да чувају свето Косово и Метохију и да увек буду људи.
Патријарх Павле биће упамћен као човек мира и поштовања међу људима, ма које вере били, а његови ближњи монаси кажу да никад ништа није затражио, да су морали да размишљају да ли је гладан или жедан, као и да се непрестано молио.
Патријарх Павле је од 1990. до 2009. године био врховни поглавар Српске православне цркве, 44. по реду. На трону је заменио болесног патријарха Германа, а устоличен у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада – јеванђеље.
Мисли
Неке од његових познатих мисли су – „Човек не може бирати време у којем ће се родити и живети, нити од којих родитеља, али од њега зависи како ће поступати у датом времену, као човек или као нечовек“.
„Кад се човек роди, цели свет се радује, а само он плаче. Треба живети тако да, кад умре, цели свет плаче, а само он се радује“.
„Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благослов“.
Младост
Патријарх Павле, чије је световно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља – 11. септембра 1914. године у Кућанцима код Доњег Михољца у Славонији.
Он и брат Душан рано су остали без родитеља, па је бригу о њима преузела очева сестра Сенка коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, нижу гимназију у Тузли, а вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.
У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би упоредо уписао и Медицински факултет на којем је стигао до друге године студија. Завршио је Богословски факултет у Београду, где га је затекао Други светски рат.
У пролеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у атару села Дучаловићи код Лучана, одакле се 1944. године запутио у Бању Ковиљачу где је радио као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из БиХ.
Те године је оболео од туберкулозе, па је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, где је био до 1946. године и излечио се од тешке болести.
Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Од 1955. године две године је био на постдипломским студијама у Атини.
Епископ на Косову и Метохији и патријарх
За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.
За за 44. патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. године и на трону је био 19 година. У његово време основана је Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, у школе је враћена веронаука, а Богословски факултет поново је постао саставни део Универзитета.
Патријарх Павле носилац је највиших црквених и државних одликовања, био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и немачки језик.
Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли, био је почасни председник Фонда за Косово и Метохију, а добио је и награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног.
Објавио је две књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“.
Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије Српске православне цркве и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.
Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 10.45 часова на Војномедицинској академији у Београду.
Према сопственој жељи, сахрањен је у манастиру Раковица, где га је на последњи починак испратило више од пола милиона људи, а његов гроб свакодневно посећују бројни верници.
