PREMA anketi Bi-Bi-Sija iz 2002. godine, Vinston Čerčil je najistaknutiji Britanac u istoriji.
Neverovatna jednodušnost ljudi 21. veka koji nikad nisu upoznali Čerčila, a vaspitana preko televizija i liberalnih novina!
Međutim, očevi i dedovi sadašnjih infantilnih stanovnika britanskih ostrva, koji su zaista poznavali Čerčila, imali su drugačije mišljenje. Na primer, jednoglasno su se na izborima u leto 1945. okrenuli od „najistaknutijeg Britanca“ – pobedničkog heroja velikog rata!
A to zaista treba zaslužiti. Samo, Čerčil je to znao da uradi kao niko drugi.
U politici je dosledno i suštinski lutao od konzervativaca do liberala i nazad, uvek nesrećno gubeći izbore. Tako je stekao reputaciju prebega, izuzetno agresivnog, nekompetentnog i neprincipijelnog: Čerčilov jedini orijentir bile su lične ambicije.
Uspevao je da se domogne položaja i moći bilo preko partijskih lista ili putem intriga. Tako je dobio i premijersko mesto 1940. godine.
Ali čak i na najvišim pozicijama čekali su ga samo neuspesi. Najveći je doživeo kao lord Admiraliteta, kada je vodio Kraljevsku mornaricu do Galipoljske katastrofe.
To je takođe bila katastrofa za Čerčilovu političku karijeru.
Veze su mu pomogle da ostane na površini, a 1940. bukvalno je ponovio svoj „uspeh“ (opet kao lord Admiraliteta), potpuno izgubivši od Nemaca, koji su, saznavši za planove Britanaca da zauzmu Norvešku, prvi uspeli da to urade.
Usledili su Denkerk i rat razorni bombarderski rat protiv Nemačke, u kome je nesposobni komandant započeo sumnjivo (ali za njega, očigledno, njega uspešno) nadmetanje za lovorike najvećeg ratnog zločinca 20. veka.
Pođimo ispočetka.
Živeći sa zlatnom kašikom u ustima, osuđen od kolevke na političku karijeru, Vinston, nije bio previše briljantan tokom studija, a rano je pokazao svoju psihopatsku prirodu.
Kršten kao anglikanac, već u mladosti je, sa sebi svojstvenim besom, raskinuo sa hrišćanstvom, preferirajući alkohol i odajući se opsednutosti ratovima.
Završivši na Kraljevski vojni koledž (a dvaput je neuspešno pokušavao da se na njega upiše), konačno se utapa u svoju omiljenu stihiju rata: guši kubanski ustanak, organizuje kaznene ekspedicije u Sudanu, ratuje sa Burima, u Somaliji, Rodeziji…
Ratovi i žeđ za moći su, po svemu sudeći, nasleđe od predaka (po muškoj liniji je potomak prvog vojvode od Marlboroa), a alkoholom je lečio napade crne melanholije kada je njegova politička karijera doživela novi brodolom.
Pušio je osam jakih cigara dnevno i sve zalivao galonima jakog alkohola. Verovatno je samo ta paklena mešavina mogla malo da ublaži maničnu prirodu osobe čiju duhovnu strukturu najbolje opisuje sledeća izjava: „Ako Hitler napadne pakao, sklopiću savez sa đavolom“.
To je bio Vinston.
Arapski svet je bio neverovatno ogorčen rečima o Čerčilovom savezu sa đavolom protiv Hitlera, pogotovo što se na strani Nemačke jedinstveno suprotstavio Britanskoj imperiji.
Čerčil je „sve te nitkove“ i obojene podanike svoje imperije nazivao ljudima-zverima, a jednom je rekao: „Mrzim Indijce. To su zverski ljudi sa zverskom religijom.” Ali, skoro podjednako je mrzeo Nemce, tvrdeći da „Indijce i Nemce širom sveta treba tretirati kao životinje“.
Među Čerčilovim glavnim podvizima glad u Bengalu nesumnjivo zauzima istaknuto mesto.
Bezmalo četiri miliona života – to je cena veštačke gladi koju je stvorila Čerčilova vlada 1943-1944, time što je izvezla celokupnu žetvu regiona „za potrebe fronta“. Apologeti pokušavaju da opravdaju Čerčila, čestojednostavno prećutkujući taj genocid. Ali, činjenice ukazuju da je to bilo namerno zverstvo.
Taj „masovni ubica“ izazvao je humanitarnu katastrofu u Bengalu pre svega zato što je mrzeo i prezirao tamošnje „zveri“, utoliko više što je smatrao da su izgubljeni za englesku krunu. Na zahteve Leopolda Emerija i vicekralja Indije, Arčibalda Vejvela, da pošalje brodove sa hranom tamo gde su ljudi umirali od gladi, odgovor je Čerčilov zajedljiv telegram: zašto Gandi još nije umro?
Još jedan Čerčilov ratni zločin, jedva manji, bila su bombardovanja protiv civilnog stanovništva Nemačke.
Kada se Ribentrop, kao nemački ambasador u Britaniji, sastao sa Čerčilom, on mu je sa svom iskrenošću rekao: ako Nemačka pokuša da povrati svoju moć, mi ćemo je ponovo uništiti. A tada se još nije radilo o Hitleru, nacionalsocijalizmu ili bilo čemu sličnom. Radilo se o istoj maničnoj žeđi za vlašću i instinktivnoj mržnji prema onima koji na nju pretenduju.
Do 1943-1944, Čerčilov bombaški rat je poprimio oblik vatrenog holokausta čiji je nesumnjivi vrhunac bilo uništenje Drezdena – grada potpuno lišenog svake vojne infrastrukture, ali punog izbeglica.
„Ne želim da čujem predloge kako da bolje uništimo važne vojne ciljeve u predgrađima Drezdena. Želim da čujem predloge kako da spržimo 600 hiljada izbeglica iz Breslaua koji su u samom Drezdenu“.
Britanski pisac Dejvid Irving je iskopao ovaj citat u Air Historical Branch-a, ns fajlu CMS 608.
Prema rečima glavnog maršala vazduhoplovstva ser Vilfrida Frimana, Čerčil je ovu izjavu dao 26. januara 1945-te.
Čerčil je 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost „za svoje majstorstvo… za briljantnu veštinu besedništva u odbranu najviših ljudskih vrednosti“.
Ne treba se čuditi veštini sa kojom u naše vreme opsednute manijake proglašavaju za najistaknutije čuvare slobode i najviših ljudskih vrednosti. Ovo, naše vreme, generalno iznenađujuće maestralno ume da ološ pretvori u heroje, a junake u zlikovce.
A ima prostora da se trudi: pred nama je, po Svetom pismu, uzbudljivi prizor preobražaja Antihrista u podobije Hrista.
Jedan od glavnih kreatora Drugog svetskog rata, koji je hrišćansku Evropu pretvorio u ruševine (a ono što je od nje preostalo predao u ruke Ujka Semu), čovek koji je uništio i samu Britansku imperiju (što je bio rezultat rata) i nosilac sumnjive titule onoga koji je najavio i objavio Hladni rat (ne zaboravimo njegov Fultonski govor) – eto ko je Čerčil.
Sa kime bi se mogao uporediti ovaj zaista izuzetan nitkov u britanskoj istoriji?
Znamo sa kim. Sa svojim ništa manje izuzetnim pretkom, prvim vojvodom od Marlboroa, koji je titulu dobio za briljantnu izdaju kralja Jakova u danima takozvane Slavne revolucije.
Česterton je o tom velikom čoveku napisao u svojoj „Kratkoj istoriji Engleske“:
„Kada se Vilhelm, na poziv drugih plemenitih Vigovaca, iskrcao u zalivu Torbej – Čerčil je odlučio da slici Iskariota, koju je uzeo za oponašanje, doda svoje jarke boje. Prvo je otišao Jakovu sa izjavama ljubavi i vernosti. Od njega je na čelu vojske otišao da brani otadžbinu od najezde. Posle čega je mirno predao svoju vojsku u ruke osvajača…”
Valjda je i ovo dovoljno.
