Branko Radičević (1824–1853) ostaje upamćen kao jedan od najznačajnijih srpskih pesnika iz epohe romantizma. Njegovi stihovi, poput tih, koji i danas otac srca čitalaca, pamte i recituju se širom kulturnih krugova.
Rođen u Slavonskom Brodu 27. marta 1824. godine, Branko je odrano bio izložen umetnosti i književnosti. Njegov životni put, obeležen gubitkom ranih bližnjih i bolesnim detinjstvom, dodatno je obogatio njegovu poeziju s dubokim emocionalnim otiscima.
Otac, Todor Radičević, činovnik po zanimanju, često se selio s porodicom, ostavljajući trag na Brankovom obrazovanju. Brankova ljubav prema Karlovcima, gde je završio školovanje, rastalace ga je od toga mesta koje je s posebnim očitavanjem opisivao u pesmi „Đački rastanak“.
Nakon Karlovaca, Branko je nastavio svoj obrazovni put u Temišvaru i Beču, gde je izborio se za jedan od bestežinskih intelektualaca svog vremena. Njegove veze s Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem oblikovale su njegov kreativni razvoj, omogućavajući mu duboku poniku i izrazitu književnu snagu.
Branko Radičević poznat je u književnosti i po tome što je prvi uveo erotski motiv u Srbiji.
Njegova pesma ,,Kletva" , poznatija kao
,,Ao nono bela,
Voda te odnela…"
posvećena je Mini Karadžić, kćeri Vukovoj, a napisana je marta 1845. godine. pic.twitter.com/eUmySqaHJD— Marija Ćuruvija (@marijacuruvija1) April 13, 2021
Prvi zbornik pesama Branka Radičevića, objavljen 1847. godine, označio je novu eru u srpskoj književnosti. Sledeće, 1851. godine, objavljena je i druga zbirka, posvećena knezu Mihailu, koji je bio njegov dobrotvor i zahvalan prijatelj.
Brankova lirska poezija objedinjava vrhunsku emocionalnu izrazitost i ljubav prema narodnim temama. S njegovim stihovima o mladosti, ljubavi i tugama, Branko Radičević je zauvek usadio svoje veličanstvo u duše svih koji ga čitaju. Njegova poezija ne samo da odziva narodnu tradiciju, već i daje umetnički oblik njegovim dubokim emocionalnim iskušenjima.
Prekinut u ranoj fazi svog života, Branko Radičević ostavio je neizbrisiv trag na kulturnom pejzažu Srbije. Danas, kroz spomenike, nagrade i učenje u školama posvećenim njegovom imenu, sećanje na ovog velikog pesnika nastavlja da se prožima kroz duboke korene srpske književnosti.
Branko Radičević – KAD MLIDIJAH UMRETI
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, –
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru –
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama…
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja –
U traljama otac vas ostavlja.
