Српски научник Богдан Маглић један је од научника о којима јавност данас не зна довољно, а који су озбиљно задужили и Србију и свет.
Овај нуклеарни физичар једини је Србин који је открио елементарну честицу и то омега пи мезон, а дао јој је име С честица по свом родном граду.
Маглић је учествовао и у открићу делта мезона, неутронске фотометрије, варничне коморе без филма, али и развоју спектрометра недостајуће масе, анихилационог спектрометра, ауто колајдера убрзаних снопова честица… За своја открића, што у САД, што у ЦЕРН-у, добио је многа признања, међу којима и признање америчког председника Џона Кенедија.
Богдан Маглић рођен је 5. августа 1928. године у Сомбору, у породици угледног адвоката и народног посланика Цвете Маглића.
Ратне године и Комунистичка партија
После завршене основне школе у родном граду, Маглић је 1939. уписао сомборску Гимназију и у њој је завршио прва два разреда.
Окупација 1941. затекла га је на породичном поседу, недалеко од Борова у Источној Славонији, па је 13-годишњи Богдан, са мајком, био затворен у усташки логор, одакле је успео да се спасе.
„Ратне године провео је у Београду, а након рата завршио је гимназију у Вуковару и уписао студије физике на Техничком факултету у Београду, где је и дипломирао 1951. године.
Са свега 19 година (1947) Маглић је започео каријеру нуклеарног физичара и постао асистент знаменитог професора Павла Савића, а после дипломирања запослио се на Институту у Винчи.
Магистрирао је 1955. на Универзитету у Ливерпулу, а као стипендиста организације Унеско наставио је од 1956. трогодишње докторске студије на Технолошком институту у Масачусетсу (САД), где је 1959. докторирао физику високих енергија и нуклеарно инжењерство“, пише Равноплов, сајт посвећен представљању културно-историјског наслеђа Сомбора и околине.
Занимљиво је да је у Америци одмах почео да ради у Брукнеру, у националној лабораторији Атомске комисије, иако је, како је сам причао медијима, био члан Комунистичке партије.
„То је било супротно од оног што је писало у Макартијевом закону, да нико ко је био члан комунистичке партије било где у свету не може да ступи на тло САД“, причао је Маглић својевремено.
Иако је био веома цењен научник, он је својевремено причао и о томе да се његово име, за Америку стилизовано као Маглицх, појављивало и у џет-сет рубрикама, а по медијима се у једном тренутку спекулисало и да је био агент и Југославије и САД, што је увек негирао.
Открића
Од 1967. године предавао је на Универзитету Пенсилванија (University of Pennsylvania), а био је и гостујући професор на Принстон универзитету (Princeton University). Од 1969. године професор је и главни истраживач за физику високих енергија државног Ратгерс универзитета (Rutgers University) у Њу Џерзију. Док је сарађивао са Универзитетом Калифорнија (University of California), Маглић је објавио 23 истраживачка рада, која су цитирана преко 200 пута.
Био је и председник Корпорације за вишу физику у Принстону, руководилац у НАСА центру за васионску технологију у Њу Мексику, сарадник Америчког удружења физичара и копредседник Теслиног меморијалног комитета, посебно ангажован и заслужан за подизање Теслиног споменика на Нијагариним водопадима (године 1976. Маглић је био изасланик америчког председника Џералда Форда на обележавању годишњице Теслиног рођења у Југославији и том приликом примљен је код председника СФРЈ Ј. Б. Тита). Био је и члан Америчко-европске групе за развојне пројекте.
Од 1974. године Маглић је напустио универзитетску каријеру и посветио се научним истраживањима у приватном сектору. Основaо је „Мигма институт за фузију високе енергије“ (MIGMA Institute of High Energy Fusion – Fusion Energy Corp.). Од 1985. до 1987. године извршни је директор и главни истраживач лабораторије „Aneutronic Energy Labs of United Sciences – AELabs“, а од 1988. до 1993. године био је извршни директор у „Advanced Physics Corporation“.
Године 1995. основао је „HiEnergy Microdevices“ (касније „HiEnergy Technologies“), а почетком 21. столећа постао је главни технолошки директор Калифорнијске научне и инжењерске корпорације (California Science & Engineering Corporation – CALSEC). Маглић је био оснивач и главни уредник америчког часописа Adventures in Experimental Physics, који је излазио од 1972. до 1980. године.
Међу значајним Маглићевим открићима налазио се и стохиометријски телеанализатор – уређај који утврђује хемијски састав материје без контакта са њом, а који је добио масовну примену на аеродромима. Интензивно је годинама радио на методу неутронске дијагностике за рано откривање малигнитета код људи, путем одређивања хемијског састава ткива без биопсије.
Био је водећи заговорник нерадиоактивне анеутронске фузије као извора енергије и начинио је четири модела „Мигме“ – уређаја који производе фузију атома деутеријума у сударајућим сноповима јона. На основу свог проналаска „атометрије“ био је програмер и произвођач опреме за детекцију бомби, као и опасних супстанци (попут антракса), засноване на неутронима (данас се ова опрема примењује широм света).
Признања
Српски академик (као инострани члан САНУ) Маглић је постао 1985. године, а од 1998. године био је члан Одељења за математику, физику и гео-науке (приступну беседу „Концепција самосударне коморе – примена на развој чисте нуклеарне енергије“ одржао је 1986).
Председник СФРЈ Јосип Броз Тито одликовао га је 1976. године високим Орденом југословенске заставе са лентом. Уручена му је и Златна медаља Конгреса САД, која се додељује као највиши израз националне захвалности за истакнута достигнућа и доприносе појединаца. За заслуге током рада у ЦЕРН-у, председник Швајцарске Конфедерације прогласио је Маглића за почасног грађанина Швајцарске.
„Нисам као Тесла“
„У Америци се говори како свако време у науци има свог југословенског представника, чија су највећа имена Тесла, Пупин и сада др Богдан Маглић. „Не бих желео да помислите како сам нескроман ако замолим да ме не поредите са Николом Теслом“, каже познати научник. „Тесла је био усамљеник, упућен само у свој истраживачки рад. Мени и мом начину живота, ако већ инсистирате на поређењу – некако је ближи Пупин, велики проналазач, али и послован и комуникативан човек“, писала је Борба 22. маја 1997.
Др Маглић се ухватио у коштац са тешким задатком 1973. године, када је напустио место професора и директора Лабораторије за физику високих енергија при Универзитету Њу Џерси.
„Свој проналазак је у облику самосударајућег млаза језгра атома изнео и упустио се заједно са њим низ немирне воде самосталног истраживачког рада. Производња енергије помоћу маг ма-ћелије (уређај у коме се сударају млазови) наћи ће своју примену, по др Маглићу, не само у покретању електричних централа, већ и авиона па и аутомобила, а да не говоримо о осветљавању градова и грејању домаћинстава“, писало је у Борби.
На питање да ли понекад осећа носталгију за родним Сомбором или Београдом, он је одговорио:
„У Америци живим јер ми је она омогућила да оживотворим своје идеје и замисли, али сваки слободан тренутак користим да обиђем земљу и родни Сомбор. Прави је доживљај срести другове из детињства“.
Богдан Маглић преминуо је 2017. године у Њупорт Бичу, у Калифорнији.
