Jesenas je, na veliko zadovoljstvo poštovalaca lika i dela Dobrice Ćosića, emitovana serija Vreme zla. Serija je rađena po motivima Ćosićeve trilogije (Grešnik, Otpadnik, Vernik) koja se bavi periodom rađanja i jačanja Komunističke partije, kao i odnosom partijske vrhuške prema njenim članovima. Nažalost, nisam stigao da je odgledam, ali jedva čekam da vidim kako su predstavljeni Ivan Katić (inače, jedan od mojih omiljenih literarnih likova), koji se ogrešio o stroga pravila Partije, Bogdan Dragović, koga je Partija žestoko uzela na zub i Petar Bajević, koji je otišao toliko daleko da je za Ideju položio život.
Ćosićeva gradacija po kojoj je „poređao“ delove trilogije ima snažno simboličko značenje, pogotovo ako se posmatra sa religijskog (odnosno, verskog) aspekta. „Trnovit je put do istinske vere“, reči su koje izgovara Goran Šušljik u ulozi Raše, antiheroja filma Hadersfild. Čovek je palo biće, sa teretom praroditeljskog greha. „Pala priroda“ u njemu nagoni ga na greške kojima sebi zagorčava život. Kada toliko sagreši da postane štetan po okolinu, ona ga osudi, anatemiše i odbaci. Grešnik tada postane Otpadnik. Tako izopšten, dotaknuvši dno, krene sa preispitivanjem, da bi shvatio da je Božija pomoć jedina kojoj može da se nada, kojoj, na kraju, i veruje. Tako Otpadnik postane iskreni Vernik – iskreniji od mnoštva koje se krije iza slepog poštovanja krutih pravila Institucije.
Nezahvalno je danas, u trećoj deceniji 21. veka, pričati o Bogu. S jedne strane, postoje ljudi koji se svojski trude da iskoriste svaku zgodnu priliku ne bi li se narugali svemu što ima veze sa religioznošću i sa verom. Sa druge, postoje i oni koji prihvataju sve što verska ustanova propagira, bez trunke preispitivanja i kritičkog sagledavanja. Za priču o preobraćenim grešnicima, cinici drugosrbijanske provenijencije rekli bi: „To je super-ego“ (pod „tim“ mislivši na čovekovu bogobojažljivost, kao i na jednu od najvećih hrišćanskih vrlina – pokajanje). I mogao bih da potrošim čitavu kolumnu obračunavajući se sa ovim stavom, ali, ovo nije mesto za teološke rasprave.
U Kusturičinom filmu Sjećaš li se, Doli Bel? snimanom po scenariju Abdulaha Sidrana, Paja Vujisić, u ulozi šuraka glavnog junaka, izgovara čuvene reči: Ideologijom i religijom se bavi sirotinja, moj Maho. Ova konstatacija ima misla, jer posle nje stiže šamar otrežnjenja, vraćanje šuraka u realnost: Nego, gledaj ti od čega ćeš živeti. Premda je religija ovde samo uzgred pomenuta, s obzirom na to da je Maho ostrašćeni marksista i da njegov šurak želi da ga otrezni od ideološke zaslepljenosti, mnogi vernici mogu da se nađu uvređeni.
Koliko god da smo u poslednjih tri stotine godina „uznapredovali“ kao civilizacija (ili bar tako mislimo), i koliko god da je nauka razrešila mnoge „nedoumice“, „ono“ što mi nazivamo Bogom svakako je izvan domena ljudske spoznaje. Zato i postoji mnogo lepša reč nego što je religija – vera. Profesor Vladeta Jerotić svojevremeno je tvrdio da je „svaki čovek vernik“, čvrsto stojeći iza teze da u svakom od nas postoji arhetip homo-religiozus (pojam Karla Gustava Junga). Da li je profesor u pravu, to ne možemo znati, jer je danas veoma popularno biti ateist. Kako je rekao Nikola Pejaković: „Moderno je i postmoderno pljunuti ikonu Isusa Hrista.“ Međutim, kao što je moderno biti anti-teistički nastrojen, ratovi devedesetih na Balkanu su doveli do sveopšte popularizacije religioznosti na Balkanu. I to je sasvim prirodno. Semjuel Hantington u kapitalnom delu Sukob civilizacija objašnjava da su „najtvrđi“ vernici upravo na mestima gde se različite religije graniče jedna sa drugom (pominjao je Hantington i „krvave granice islama“, ali o tome drugom prilikom). Međutim, problem nije „utvrđenost“ u veri; problem je verska zaglupljenost. Problem je, kao što sam na početku teksta napisao, fanatična predanost nečemu čija se suština, u stvari, ne razume. Problem je kada se zamene teze i kada forma (verski obredi) postane važnija od sadržaja (vera, sama po sebi). Problem je kada smo na strogom postu, a gnevimo se i gordimo do neba. Problem je kada smo redovni na Liturgiji, bez trunke zapitanosti o tome – koliko smo grešili tokom nedelje? Problem je kada se prepustimo niskim strastima. Problem je kada „vidimo trun u oku brata svoga, a ne vidimo brvno u svome oku“. I, da – problem je što nismo svesni koliko je sve ovo problem.
Ko je čitao Dostojevskog, zna koliko je njegovo stvaralaštvo bilo nadahnuto hrišćanstvom. Jedna od junakinja romana Zločin i kazna, Sofija Marmeladova, prostitutka po zanimanju, po mom mišljenju najhristolikiji je lik u čitavom Fjodorovom opusu. Žena koja se prostituiše da bi prehranila decu svoje maćehe zaista je primer žrtve i istinski hrišćanski podvig. Na korak do još većeg podviga bio je i nesrećni Stavrogin, „najgori“ junak romana Zli dusi, oličenje zla. Taj maleni korak bio je – da nastavi da živi. Da živi sa svešću o svim svojim nepočinstvima. Da se kaje do kraja života. Međutim, taman kada je bio na ivici da obznani svoje grehe – umesto da nastavi da živi sa njima – Stavrogin se, posle posete Ocu Tihonu, obesio, pokazavši da ga je nečastivi do kraja uzeo pod svoje. Nečastivi je kušao i Dimitrija Karamazova. Kušao ga je i kušao. Dimitrije je, na kraju, ispaštao zbog greha koji nije počinio; ipak, Mita je znao koliko je bio grešan i nastavio je da živi, dostojanstveno ponevši svoj krst.
Vera je, dakle, borba neprestana, kao što bi rekao Njegoš. Pre svega, sa sobom. Borba protiv palosti naše prirode. Ovo nema apsolutno nikakve veze sa posetom verskoj ustanovi. Ovo ima veze sa Istinom. A Istina je u nama samima.
