Меморијални парк за 52 ђака бањалучког насеља Шарговац које су мучки убиле усташе 7. фебруара 1942. године биће изграђен у наредном периоду. На међународном конкурсу изабрано је идејно решење за будући изглед меморијала.
Усташе су крвави пир 7. фебруара 1942. године починиле у селу Шарговац, и то убијањем српских ђака у школи, где се, осим Виктора Гутића, по најмонструознијим делима која људски ум ни данас не може да појми, истакао фратар Мирослав Филиповић, звани фра Сотона.
Остављајући пустош у Дракулићу и потоке крв у снегу, усташе су кренуле даље. На реду је било суседно село – Шарговац. Ту на сцену ступа Фра Сотона, један од најозлоглашенијих усташких злочинаца по бруталности и садизму.
Филиповића су многи звали јединственим монструмом јер је био и организатор и кољач.
Оно што је о Филиповићу у књизи „Фратри и усташе кољу“ аутора Лазара Лукајића забележено, из данашње перспективе је незамисливо. Заједно са усташама злочин су до детаља планирали и њихови најближи сарадници, међу којима је било много католичких фратара, који су били главни духовни покретач покоља Срба.
Меморијални парк
Међународним општим јавним конкурсом изабрано идејно архитектонско-урбанистичко решење ауторског тима који чине Никола Дмитровић, Борјана Малчић Савић, Слободан Попадић, Срђан Павловић и Дамјан Кривошија.
„Наша је дужност да истину сачувамо, да бол не утихне у забораву и да имена и судбине наших 52 анђела живе вечно као опомена да се такво зло никада и нигде више не понови“, нагласио је градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић
Како је наведено у образложењу Конкурсне комисије, након детаљне анализе свих пристиглих радова, Комисија је одлучила да као победничко решење изабере идејно урбанистичко-архитектонско решење меморијала за страдале ученике у Шарговцу рад под шифром аутора „9464PX1“, због његове изузетне просторне, симболичке и емоционалне вредности, као и високог степена архитектонске зрелости и ауторске доследности.
„Одабрани рад се издваја јасном и снажно артикулисаном просторном нарацијом, у којој архитектура превазилази улогу форме и постаје активни медиј сећања. Концепт секвенцијалног кретања кроз простор, подељеног у пет јасно дефинисаних амбијената, омогућава постепено увођење посетиоца у меморијални садржај, стварајући снажан емотивни лук – од свакодневице и јавног живота, преко нелагоде и тишине, до кулминације и катарзе“, наводи се у образложењу.
Додају да се посебна вредност рада огледа у успешном контрасту између јавног, живог простора и дубоко интроспективног меморијалног амбијента, чиме се трагедија не изолује од савременог живота, већ се интегрише у колективно памћење заједнице.
