У часопису „The Cut“ је објављен прилично занимљив чланак Шанет Мекдоналд (https://www.thecut.com/article/therapist-psychic-mental-health-self-care.html ) о томе како је напустила когнитивно-бихејвиоралног терапеута и прешла код видовњака и тако коначно пронашла мир и исцељење.
Тренд да астролози, читачи тарота и други езотеријски практичари замењују психотерапеуте у области менталног здравља постепено добија све јасније обрисе.
Укратко, Шанет Мекдоналд пише како је била на терапији дуги низ година и да је њен однос са терапеутом био диван, али да је нешто недостајало. Осећала се заглављено: „Знала сам своје трауме, окидаче и уврнутости, али нисам знала које конкретне кораке да предузмем да бих променила своје стање.“
На крају се опростила од свог терапеута и чак се осећала кривом због тога. Али пријатељица јој је препоручила видовњака који је већ имао дугачку листу чекања. И, наравно, пријавила се и ушла у врли нови свет: „Моје искуство је било духовно, предачко и максимално удаљено од терапеутског.“
Нећу препричавати све детаље и прећи ћу директно на Шанетине закључке, које сматрам прилично занимљивим:
„Људи напуштају терапију из различитих разлога: зато што се осећају исцрпљено због помаме за терапијом; зато што виде свог раздражљивог шефа или дечка како користи терапеутске технике; зато што њихов терапеут није добар избор (или, још горе, трауматизовани су тим искуством). Па ипак, не видим себе у тим причама. Током година, имала сам дивна искуства са терапеутима који су развили нове алате и приступе који су ми помагали да побољшам свој живот.
Али терапија никада није била једина и коначна тачка на мом путу ка исцељењу; испоставило се да ништа није било једино и коначно. Био је један од алата у мом холистичком приступу благостању, баш као и моје недељно трчање, дневна медитација и гледање серије два пута недељно.
Мој избор да радим са духовним ментором није био толико због онога што нисам добијала, већ због онога што ми је било потребно. Није ми био потребан још један референтни оквир за анализу мог бола. Требала ми је дозвола да верујем својој интуицији.“
Наравно, ово што каже Шанет би се могло приписати недостацима когнитивно-бихејвиоралне терапије (КБТ). Психоанализа би, на пример, могла бити нешто сасвим друго. Али ипак верујем да је кључ у последњој реченици: људи почињу да пате од рационалности и анализе (што подразумева распарчавање) и траже обухватну целину и ослањање на више силе попут судбине, промисли или карме.
Додао бих да људи, понекад несвесни тога, трагају за реалним. И овде морамо обратити пажњу на преовлађујућу улогу имагинације у духовним праксама у поређењу са мејнстрим психолошком анализом. Аналитички конструкти припадају царству људског феноменолошког искуства, док имагинација, кроз естетско искуство (доживљено као интуиција), омогућава човеку да се пробије до реалности.
Али само док вас духовни водичи не убеде да је ваша имагинација стварност. Тада треба да скочите на ноге и побегнете.
Ако покушамо да замислимо развој овог тренда преласка са психолошке анализе на холистичку духовност, видећемо да се она не зауставља на поп-езотеризму.
Проблем овде је што већина популарних езотеричних пракси представља колаже фрагмената из различитих верских традиција, обично слепљених неким заједничким философским оквиром. Најчешће је то хегелијански, као у случају интегралне духовности. И чим ова фрагментација постане јасна, настаје нова криза и разочарање. Јер душа захтева целовитост.
Шта ће се десити у будућности? То се може проценити по претходним таласима интересовања. Поред поп-езотеризма, људе ће привлачити велике древне верске традиције, јер традиција пружа осећај целине. Хришћанство, ислам и будизам – то су потенцијални добитници индустрије менталног здравља. И пре свега, то ће бити теолози и философи, као они који су способни да синтетишу велике наративе и објасне структуру света.
Али постоји још једна ствар: људима ће бити потребне праксе за самоусавршавање, духовни развој и самоостварење. А православни хришћани, на пример, готово да немају ништа од тога. То је нешто над чим се треба замислити.
По мојим запажањима, тренутни тренд ка поп-езотеризму није толико персонализован као у претходним таласима интересовања за њега. То значи да људи првенствено траже системе пракси (астрологија, тарот, праксе подизања свести итд.), а не гуруа коме могу да предају своју вољу и живот.
Духовни ментори се сада доживљавају као особље које служи овим системима пракси. А то је резултат касног капитализма, где популарност пракси расте што се демократскије доживљавају. Не судим да ли је то добро или лоше.
Како ми је пријатељица рекла, почела је да доживљава свог терапеута као ауторитет, а астрологија јој је пружила прилику да деперсонализује овај ауторитет, преносећи функцију ауторитета на вишу силу или судбину.
Духовни вође су остале у модерној ери. На пример, у православљу је старчество као модернистичка институција практично нестало.
Стога ће се, по мом мишљењу, у будућности повратак традицији одвијати у мање наглашеном формату.
П.С. Не бих уопште писао о овом феномену да се лично нисам сусрео са десетинама примера овог тренда — преласка са терапије на езотерију. А Шанет, као Американка, у извесном смислу потврђује његов глобални обим.
Андреј Шишков је руски теолог, секретар Синодалне библијско-богословске комисије (2015–2020), универзитетски предавач, руководилац редакције за религију Велике руске енциклопедије (2019–2022), аутор Телеграм канала „Тёмная теология“, са којег је и преузет овај чланак.
Приредио и превео Владимир Коларић
