Ми живимо у времену кризе, и ми не вјерујемо да паметнији попушта.
Кад је то једном речено, ова публикација нема друге претпоставке и другог убјеђења. Она нема фиксни идеолошки профил, политичку агенду или друштвену амбицију. Њени чланови могу да имају идеолошки и политички супротне позиције док год знају да формулишу и аргументују мишљења.
Нас више занима квалитет аргумента него вектор главне идеје, и можда ћете у овој публикацији читати и полемике између њених чланова. Нека цвјета хиљаду цвјетова.
Ако кажете да је то нихилизам, ми кажемо да је то институционализација расправе и организовани дуел идеја. А ако кажете да је то тактичка грешка, јер је код сваког медија корисно демографски и идеолошки фокусирати публику ради раста и утицаја, ми то признајемо али задржавамо своју грешку.
Прво, зато што је та грешка и макроуслов уједињења подијељене јавности; и друго, зато што је нама лично тако занимљивије.
Риварол је у Мемоарима записао да је у револуцији тешко писати историју
Риварол је у Мемоарима записао да је у револуцији тешко писати историју. У таквим условима хроничар пречесто узима улогу памфлетиста који све правда и свему се диви, обмањујући и јавност свога времена и будућу генерацију.
По Риваролу, ипак, историја мора да иде трећим путем од страсти и предрасуде: она мора да, као закон, одобрава без љубави и осуђује без гњева (approuve sans amour, et condamne sans courroux).
Тај програм, који је и програм ове публикације, је очигледна реминисценција на Тацита. И док је Риварол, као ројалист, критиковао само апологију револуције, Тацит не пати од ове једностраности.
У времену ратова и катастрофа, пише Тацит у Историјама, у коме је власт јако концентрисана и сам “мир пун својих ужаса”, историјска истина пропада на много начина, од којих су најважнији политичка и грађанска апатија, и дух ласкања и клевете.
Али док упадљиво ласкање брзо одбије публику, малициозност се, по Тациту, радо слуша зато што је она симулација слободе (malignati falsa species libertatis inest).
Дух ласкања је главна ознака наше партијске културе
Они мрзе Вучића – је формула којом Александар Вучић успјешно слика себе као мартира, што је срачунат и важан дио његове стратегије комуникације; али мржња на Вучића у значајном дијелу српске опозиције се несумњиво чује – зато што се радо слуша, а радо се слуша – јер је она симулација слободе.
И на апстрактнијем нивоу: док је дух ласкања о коме пише Тацит главна ознака наше партијске културе, вулгарна заједљивост, која симулира аутентичност и слободу, је главна ознака савремене интернет комуникације.
Између ових полова, између културе ласкања и културе цинизма, топи се све што тражи аргументе и разлоге, а таблоид метастазира из медијске форме у облик мишљења.
Српска јавност већ почиње да се сија у свим бојама културних ратова
Ово је дакле простор унутрашње кризе и поларизације, и мизансцен за нашу публикацију. Српска јавност већ почиње да се сија у свим бојама културних ратова. Потенцирање произвољних географских и социјалних разлика неуморно производи поларизације и фрагментује јавност у балоне парцијалних подјавности а нацију у затворене клубове истомишљеника.
У клубовима истомишљеника, као што је познато, мишљења се радикализују а мишљење атрофира; а у условима високо децентрализоване интернет јавности, и у реторици културног есенцијализма који је и иначе ознака позне модерне – нарцизми малих разлика се артикулишу у скоро шовинистичкој вербалној агресији.
О Србима из РС и КиМ су исписане салве безмало шовинистичких и култур-расисстичких коментара
За вријеме избора у Србији, о Србима из Републике Српске, и мање о Србима са Косова и Метохије, на мрежама су исписане салве безмало шовинистичких и култур-расистичких коментара. (Све да је број гласача са фиктивним пребивалиштима онај који се помиње, а није, то и даље није разлог што је опозиција изгубила изборе – а о томе у другом тексту.)
Ово може да буде и једноставна контраобавјештајна акција, али остаје чињеница да она у једном дијелу нације добро резонује – и на овом мјесту се треба зауставити и размислити.
Владимир Путин је, у недељу, на конгресу Уједињене Русије рекао да је нарушавање међуетничке, међурелигијске, и грађанске хармоније, издаја и злочин против Русије; а француска влада је формирала комисију под управом когнитивног социолога Жерала Бронера да анализира стање и предложи стратегије у борби против распиривања мржње и ширења дезинформација у сајберсфери (la lutte contre les diffuseurs de haine et de la désinformation).
Закључак комисије о стратегији
Закључак комисије о стратегији – ојачање критичког мишљења у системима образовања и медија. Информациона сигурност сајберпорстора је један од главних императива готово свих важећих државних стратегија безбједности. Ако Република Србија и Република Српска још немају комисије као Француска, и док их не саставе, Индикт ће један дио тог посла да преузме и уради.
У хоризонту традиционалних, организованих медија, у српској јавности важи иста квазиамеричка поларизација између опозиционих медија Јунајтед групе и великих прорежимских Пинк медија групе и Хепи телевизије.
Док је главна медијска платформа Јунајтед групе и формално ексклузивни партнер CNN-а, што одређује афилијацију, метод и агенду – и о чему свједочи готово сваки њен прилог, телевизије као што су Пинк и Хепи са ријалити програмима и придруженим системом таблоида, са живахним водитељкама јутарњих програма и шареним студијским интеријерима, са стратегијом лаке и сугестивне, бинарне комуникације, у свему опонашају медијски модел Руперта Мердока и Роџера Ејлса.
У РС важи структурно иста поларизација између прорежимских и антирежимских медија
У Републици Српској важи структурно иста поларизација између прорежимских РТРС-а и АТВ-а и антирежимског БН-а, само што је у овом случају антирежимски медиј урађен по моделу Мердока и Ејлса.
Ако продубљење подјела, у којем се свако обраћа само истомишљеницима а демонизује другу страну, коинцидира са економским раслојавањем – то је предигра за грађански рат који онда само чека прилику да из латентне пређе у манифестну фазу.
[Савремена политичка теорија с добрим разлогом класификује медије као четврту грану власти; а савремени медији нису само корективни него и самостални агент са властитом агендом који некад цијеле системе политичке власти, укључујући и сам министарски кабинет – држи у страху или под уцјеном.
Историчар идеја и један од најбољих енглеских интелектуалаца, Квентин Скинер, је у једном предавању поменутог Руперта Мердока назвао најгорим човјеком (the most villanous person) и неформалним власником цијеле енглеске политичке класе – јер је власник њихове добре репутације коју може својим системом медија да разори тако да жртва тог поступка послије више никад не може да буде изабрана и да прими битну улогу у јавном животу. То није нова појава.
„О корупцији кардинала и папским конкубинама“
Ариосто је Пјетра Аретина, ренесансног праоца таблоида и булевар журнализма, назвао „бичем принчева” јер је изнуђивао новац од владара ренесансних градова, банкара и кардинала, да им не би уништавао репутације у својим сатирама.
Бања Лука је имала једног блогера који је радио по овом моделу, и исто тако писао “о корупцији кардинала и папским конкубинама”, само што је блогер, за разлику од Аретина, фигура без културе и врло досадан писац.
Ако је остала сумња да је ипак боље кад уредници и власници медија служе умјесто да застрашују, отклониће је можда подсјећање да је Александар Тијанић Миломира Марића назвао слугом сваког господара, а исто се може рећи за Жељка Митровића, који је и сам писао отворена писма à la Аретино, и преживио исти такав одговор од свог супарника јутјубера, и који још, као Лернејска хидра, пркоси српској твитер сцени што му свакога дана даје читуљу.]
Мапа међународне кризе је још познатија од домаће
Мапа међународне кризе је још познатија од домаће. Геополитика проживљава ренесансу на рушевинама Пакс Американе, а просјечан човјек, и на своју штету, зна више о Украјини, Палестини и Јемену него о комуналним политикама и локалном буџету у својој заједници. Рат у Украјини је означио тачку преокрета и крај једне хегемоније.
“Свијет је на прекретници. Рат Русије против Украјине означава крај једне ере. Неке нове силе су оснажиле и неке старе поново оснажиле, а између њих нарочито економски јака и политички самосвјесна Кина. У овом новом, мултиполарном свијету, различите државе и облици власти ће се такмичити око моћи и утицаја.”
Овако је у децембру прошле године њемачки канцелар отворио свој ауторски чланак у Форин аферсу. Политичка реторика либералног мејнстрима је и даље у знаку хладноратовске, бинарне опозиције демократије и аутократије; док је реалполитички дискурс Запада, а нарочито Европе, сав у терминима трансформације и кризе.
Криза је централни појам нашег времена
По њемачком историчару Рајнхарту Козелеку, појам кризе је изворно медицинског поријекла и означава стање кулминације између оштро супростављених алтернатива: криза у болести је климакс послије кога наступа смрт или оздрављење.
Суштинско обиљежје кризе је да се њен исход не може предвидјети за вријеме њеног трајања; у тренутку кад се исход може поуздано предвидјети, криза је већ прошла и наступа стабилност једне алтернативе. По овој аналогији функционише и изведени појам кризе који се прелио у политику: одлука треба да наступи, али се не зна када и која одлука ће то бити.
Свако ко тражи од актуелне српске политике недвосмислено сврставање у времену најдубље међународне кризе, и у конфликтима који нису њени, не разумије процес кризе у његовој основи, то јест – у његовој структурној отворености.
Рационална политика интереса овој генералној премиси неизвјесности додаје економску упућеност на једну алтернативу, и политичку и традиционалну упућеност на другу алтернативу у конфликту, и изводи закључак да је спољна политика еквидистанце, или посредника, ма колико била под изазовима – најбоља могућа политика у једном времену кризе.
Деценија пред нама је деценија велике трансформације
У таквим условима домаће и међународне кризе, чији је исход још немогуће прогнозирати, ми покрећемо ову публикацију. Она ће на тај начин, и без своје воље, бити њена хроника. Деценија пред нама је деценија велике трансформације: енергетске, економске, информатичке, политичке и геополитичке.
Метафора о историји као ријеци више не важи, а још мање важи метафора о њеном крају. Друштво и историја се убрзавају, а остаци континуитета се распадају у анархичну секвенцу руптура. Само је наша отупјелост још разлог што више не осјећамо јасно интензитет времена.
Ми се не жалимо на ово занимљиво вријеме у којем живимо. Ми се осјећамо врло добро, и ова публикација ће бити и регистар нашег расположења. Ми смо већ позвали неке људе да нам се придруже, и неке ћемо још позвати. Коначно, није довољно да паметнији не попушта, него и да још једном научи да се у томе забавља.
Док га глупљи, циник, гледа из огледала.
Аутор: Александар Грбић
