„Било је то 1942. године када су усташе упале у моје село, Горњи Залуковик, које се налази између Хан Пијеска и Власенице. Имао сам већ 14 година, тако да се сасвим јасно сећам све оне грозоте која је тих крвавих дана снашла моје сусељане.
Када су упали у моје село, усташе су почеле да пале српске куће, једну за другом, и да убијају мало и велико, старо и младо. Изгинуо је силан свет, а многи су бежали пут Дрине како би сачували голи живот. Избегли народ стигао је у Краљеву Гору. Збег су углавном чиниле жене, деца и старији људи.
Када смо стигли до саме воде, видели смо дуж обале како на Дрину пристиже народ из свих села која су се налазила уз ову међу између Босне и Србије. Према месту званом Скелани видели смо да се наш народ већ пребацује у Србију. Са друге стране долазили су војници са чамцима, укрцавали избеглице и потом се враћали на српску страну. Жене с децом из мог села одмах су пошле према Скеланима, а за њима и сав остали народ.
Наши спасиоци су били српски добровољци
Када смо стигли на само место пребацивања, дознали смо да су наши спасиоци српски добровољци. Тада смо први пут видели српског војника у правој српској униформи, са шајкачом на глави, српском кокардом на шајкачи и крстом на левој страни груди. Видевши их, плакали смо од радости. Добровољци су нас редом укрцавали у чамце: најпре жене и малу децу, затим дечаке, девојчице и одрасле. Како би који чамац био пун, одмах су га упућивали ка Србији. Тако је било све док и последњи избеглица са Скелана није пребачен.
Усташе су пуцале на Луг у којима је српски народ био смештен
По преласку на србијанску страну, добровољци су нас сместили у Луг, код Бајине Баште. Тек тада смо приметили да су и усташе стигле на саму Дрину с босанске стране, али, Богу хвала, тек пошто су нас добровољци све спасли. Не могавши нам више ништа учинити, усташе су из беса почеле да пуцају на Луг у коме смо били смештени.
Иако нас је делила Дрина, успели су да убију једну жену. Добровољци су одмах узвратили ватру: сели су у чамце и, док су једни веслали, други су из митраљеза и пушака тукли по усташама. Тако су их потиснули око три километра од Дрине. Потом су претраживали обалу на босанској страни, како би извукли и спасли и последњег Србина који је бежао испред усташког ножа.
Након спасавања, добровољци су се одмах побринули за нашу исхрану. Давали су нам свој хлеб и све што су имали од хране. Ми смо им се до неба захваљивали. Мене и још једну групу мојих вршњака добровољци су спровели у Ужице, у тамошњи Црвени крст. Друге групе су одводили на друге стране. У Црвеном крсту добили смо одмах добру и топлу храну, али се ту нисмо дуго задржавали моју групу су возом пребацили у Врњачку Бању.
Народ нам је у корпама доносио врће погаће, кувана јела, колаче, одећу…
На путу, кроз сва места кроз која смо пролазили – Ужице, Пожегу, Чачак…народ нам је у корпама доносио вруће погаче, кувана јела, колаче, одећу, обућу и новац. Народ је плакао. Поједини су узимали малу децу за коју се није знало где су им родитељи. Већина нас старијих стигла је у Врњачку Бању.
По доласку у Врњце, одмах смо смештени у лепе зграде, добили чисте постеље, кувану храну и све што нам је било потребно. Имали смо васпитаче и васпитачице, као и свештеника који нас је посећивао два пута недељно. У Врњачкој Бањи добили смо нова одела и нове ципеле као дар председника српске владе, генерала Милана Недића, коме смо, дечјом љубављу, били неизмерно захвални.
Васпитачи и васпитачице учили су нас лепом понашању, хигијени, молитвама и веронауци, а српски добровољци су нам увек били на услузи
Васпитачи и васпитачице учили су нас лепом понашању, хигијени, певању, молитвама и веронауци, а српски добровољци су нам увек били на услузи. Из Врњачке Бање нешто старије су, међу којима и мене, пребацили на пољопривредно добро у Севојну. Тамо смо радили лакше пољопривредне послове. Васпитач нас је често водио на купање у Ђетињу и бринуо о нашој безбедности.
Из Севојна сам отишао у Звездан код Зајечара, где су многе избеглице добиле имања која су обрађивале као своја. Добијали смо бесплатне возне карте и несметано путовали железницом. Тако је било са избеглицама широм територије Србије…¹¹²
Упоредо са овим спасилачким послом, добровољци су обављали и други, који с друге стране осветљава њихов живот и борбу. Прелазећи преко Дрине, долазили су у додир са појединим четничким одредима источне Босне. При тим сусретима добровољци су босанским четницима давали оружје, муницију и друге потребштине, често одвајајући од себе, са братском љубављу и дивљењем.“
¹ Велимир Р. Мајсторовић: „Спашени смо на Дрини“ и „Записи из добровољачке борбе (III)“, Минхен, 1955, стр. 16–18.
