Патријарх Јосиф Рајачић (1785–1861) представља једну од најзначајнијих фигура српске историје 19. века. Његова појава спаја визију модерног државника, непоколебљивост духовног пастира и енергију народног вође. Као човек који је „крепком руком управљао бродом народа српског у Аустрији”, Рајачић је успео да у одсудним историјским тренуцима дефинише пут ка српској политичко-територијалној аутономији унутар Хабзбуршке монархије.
Пут од личког искушеника до царског именовања
Рођен као Илија Рајачић у личком месту Лучани, школовао се у Загребу, Сремским Карловцима и Сегедину, док је студије права у Бечу прекинуо 1809. године како би се придружио ђачком батаљону у одбрани од Наполеона. Тај рани сусрет са ратном стихијом и француским духом националног поноса трајно је обликовао његов карактер, што су касније примећивали и страни савременици, попут А. Фабра, описујући га као виспреног и срдачног старца свежих сећања.
Након монашења у Гомирју, његова каријера била је обележена бескомпромисном одбраном православља. Као епископ далматински, храбро се супротставио државним притисцима за унијаћење Срба, одбијајући да брише вернике из православних матица, због чега је био премештен у Вршац. Године 1842. постаје митрополит карловачки — први пут у историји директним царским именовањем, што је сам Рајачић, упркос достизању врха хијерархије, сматрао поразним преседаном и повредом канона.
Револуција 1848. и васкрс Патријаршије
Врхунац Рајачићеве историјске улоге наступа током бурне 1848. године. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, која је ујединила Србе са обе стране Дунава и Саве, он бива проглашен за српског патријарха. Овим чином, Рајачић је наставио прекинути низ српских првојерарха, поставши први патријарх након скоро читавог века од укидања Пећке патријаршије.
Његова визија Српске Војводине била је прецизна и смела. Према његовом нацрту, она је требала да обухвата:
- Срем са Варадинском крајином,
- Бачку са Шајкашким батаљоном,
- Банат са Крајином и Барању.
Замишљена као самостална држава равноправна са осталима у царству, са Новим Садом као главним градом и тробојком (црвена-плава-бели) са четири оцила, Војводина је у Рајачићевим пројектима била израз тежње за колективном равноправношћу српског народа.
Полихистор и „нови Мојсије”
Осим политичке борбе, Рајачић је био човек широког образовања и хуманости. У време епидемије колере лично је лечио оболеле, бавио се ботаником, помагао Корнелију Станковићу у развоју духовне музике и подстицао кулинарство штампањем Првог српског кувара 1855. године. Његова библиотека од 1.500 дела била је ризница знања којом је настојао да „изведе народ из тмине египатске”.
Наслеђе
Иако је укидање Војводине 1860. године дочекао са болом и протестом, његово дело остало је темељ српске политике у Аустроугарској све до 1918. године. У некрологу Матице српске упоређен је са Мојсијем — вођом који је видео „обећану земљу” слободе и аутономије, али му није било суђено да у њој учвршћеној дочека крај живота. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима, остајући симбол епохе у којој је српска духовност постала нераскидив део модерне државотворне мисли.
