Светозар Боторић је био први власник биоскопа у Београду и филмски продуцент, познат као творац првих играних филмова на подручју бивше Југославије. Рођен је у Опаљенику код Ивањице, 1857. године.
Пре бављења филмом је био конобар, потом власник трговачке радње, па кафане на Теразијама. Након што је закупио хотел „Париз“, у њему је отворио позориште под називом „Орфеум“, а од 1908. су се тамо одржавале редовне биоскопске представе.
Оснивање првог биоскопа у Србији
Отворио је свој самостални биоскоп, односно кинематографско позориште 1909. у сарадњи са француском фирмом „Пате“ дајући, углавном, њихове филмове. Године 1911. је почео сарађивати са мађарским фотографом Лујем де Беријем, као и са Илијом Станојевићем-Чичом, који му је режирао два играна филма – Улрих Цељски и Владислав Хуњади и Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа.
За време Првог светског рата су га аустро-угарске власти интернирале у логор Нежидер, где је и умро 27. новембар 1916.
Пионир филмске уметности
Светозар Боторић нам је донео филм. Светозар Боторић, први филмски продуцент на Балкану, Београду је поклонио и први стални биоскоп. У његовом хотелу „Париз“ прорадило је и прво српско хумористичко позориште „Орфеум“.
Карађорђе – први играни филм на Балкану
Први играни филм у Србији, Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, касније кратко назван Карађорђе, који је снимљен 1911, продуцирао је Светозар Боторић. Ово остварење делимично је настало по народној песми „Почетак буне на дахије“, режирао га је Илија Станојевић – Чича Илија, глумац и редитељ Народног позоришта у Београду, сниматељ је био Луј де Бери, и то је био и први играни филм снимљен на Балкану.
Хотел „Париз“ као центар српске кинематографије
Тако је Светозар Боторић (1857–1916)… постао и први српски и балкански филмски продуцент. У хотелу „Париз“ прорадило је и прво српско хумористичко позориште, „Орфеум“ Бране Цветковића, а одржавале су се и друге приредбе и манифестације, да би од 1907. почели да се приказују и филмови.
Светозар Боторић окупио је око себе групу београдских синеаста, са којима је деловао као „Удружење за снимање српских филмова“.
Осећај за маркетинг и хронике Србије пре ратова
Поред пионирског рада везаног за филм, још у то време схватио је да будућност припада вештом маркетингу – рекламирао је свој филмски програм у 12 београдских листова, а француског сниматеља Луја де Берија ангажовао је да снима многе актуелне догађаје, које је касније приказивао у свом „Кинематографском позоришту у хотелу ’Париз’“.
Најстарији Боторићеви филмски журнали снимљени су у лето 1911, имао је властиту лабораторију и трговину кинематографским материјалом, а био је и истакнути члан Радикалне странке.
Документарни рад Луја де Берија
Од 1911. до 1913, Де Бери је снимио за Боторића око 20 документарних репортажа… Ту су и филмови из Балканских ратова, а уз Луја де Берија занат је изучио Славко Јовановић, и тако постао први српски филмски сниматељ.
Први српски филм извезен у иностранство
Занимљиво је да је Боторић био продуцент и првог српског филма који је извезен у иностранство – Чича Илија Станојевић режирао је за њега документарни филм Циганска свадба („Бибија“), а откупила су га браћа Пате.
А све донедавно сматрало се да је највећи број филмова Светозара Боторића заувек изгубљен. Ипак, у Аустријском филмском архиву нађен је велики део његове богате заоставштине… документарни филм Срђана Кнежевића тренутно је у постпродукцији.
Тужна слика Београда. После завршетка Првог светског рата… Пред почетак Другог светског рата, у Србији је радило 1514 биоскопа!
Најразвијенију мрежу имала је Војводина… Данас је слика апсолутно тужна – у Београду раде само „Таквуд“, „Колосеј“, „Делта сити“, „Рода“ и реновирана „Фонтана“, уз неколико дворана.
Мрежа првих биоскопа
Осамнаест биоскопа. Светозар Боторић отворио је и први стални биоскоп у Београду – у хотелу „Париз“, 13. децембра 1908. почео је да ради „Гранд“.
Према писању хроничара, до Првог светског рата у Београду је отворено чак 18 биоскопа. Биоскопи су постојали широм Србије – Ужице, Сомбор, Суботица, Нови Сад, Вршац, Крагујевац…
Унук Светозара Боторића, Љубомир Михајловић, говорио је да је Карађорђе „српско благо“… Боторић је био велики родољуб, домаћин и визионар.
Судбина породице после рата
Боторић је био власник Хотела „Париз“… После Другог светског рата, комунистичка власт је прогласила Боторићеву породицу „буржоаском“ и одузела им имовину.
Син је осуђен на десет година затвора, ћерка отпуштена са Музичке академије, потом избегла у Париз… О славном оцу није смела да говори.
