Тешка времена траже одговорне, а то значи зреле људе. Једна од важних особина зрелости је одмереност, имати дакле меру у речима и делима, што по правилу значи и не бити острашћен, дакле не бити роб страсти, а поробљеност страстима себи и другима представљати као сведочење истине.
Такође, зрелост подразумева и одговорност, дакле бити спреман да се одговара за своје речи и дела, не обавезно пред неким правним или моралним судом, већ пред својом савешћу, као гласом Божијим у нама који нам говори како никада не би требало да повредимо ни једног човека.
Зрео човек је, дакле, онај који пази, који је пажљив према ономе што чини и говори, а самим тим према својим мислима, јер оне су често корен оваквих или онаквих речи и дела. То подразумева да је такав човек пажљив према себи, сопственом јединственом и непоновљивом појединачном постојању, али и према другима, а те две ствари су нераздвојне. Не можете наудити себи, а да тиме не повредите и друге, као и обрнуто. То је некакав закон нашег људског општења, наше заједнице, чак нашег голог опстанка.
А за човека ни један опстанак није „голи“, јер он не живи само „о хлебу“. Хлеб није само симбол хране као такве, него обрађене и нама прилагођене хране, дакле нашег стваралачког деловања којим обликујемо затечено и дато у природи. Хлеб је већ чињеница културе, тако да када кажемо да човек не живи само „о хлебу“, не значи да мора да једе да би живео, него му је потребно и неко стваралачко и преображавајуће чињење, а оно увек подразумева неки смисао – одговор на питање „чему све то“. Макар и имплицитан, наслеђен и нерефлектован одговор, али ипак одговор који делује у нама и кроз нас.
Самим тим, кад кажемо да је зрео човек одговоран, то подразумева да има активан однос према неком смислу свог говорења и чињења, па и самог постојања. Као такав трудиће се и да буде колико-толико слободан, а ако то не може бити у потпуности од природних датости, може у смислу непредавања страстима.
Бити одговоран, одмерен и неострашћен, дакле зрео, важно је за наш уравнотежен развој и наш однос са људима, а друштво са што више таквих људи би могло да буде – уз у овом веку несавладиву палост као стање света – релативно подношљив простор нашег овоземаљског постојања. А то је нешто што зависи од сваког од нас појединачно. То је задатак наших живота, а не доказивање да смо најбољи од свих других и обрачунавање са било ким због било чега.
