Коста Косовац пише, али и делује са ставом – неко би рекао позом – песника. Као из неких давних времена, када је песник сматран донекле посебним бићем, ако не баш пророком, а он струном које трепери пред светом и за свет, жртвеном и искупљујућом фигуром, дакле.
Песник је у његовој новој збирци „Шестар за ореол“ (Суматра, 2025) осећајни и осетљиви усамљеник који се надахњује болом више него срећом или, на дај Боже, конфором и спољним признањима и вредностима. Он је пре интуитивно и осећајно него рационално биће, који срцем разумева свет и људе, спреман да заплаче над њиховим, чак пре него над својим сопственим болом.
Песник као имплицитни „јунак“ његових стихова се, тако, када у животу залута оријентише „према болу / не према маховини“, немир му често не дозвољава да чује своје мисли, па медијум тог немира постају стихови, као облик извесног неизричућег изрицања, интуитивног и преображавајућег песничког говора. Песничке речи нису директан одраз или импулс виђене и доживљене стварности, већ долазе из тишине снова, унутрашњег бића у којем је та стварност преображена, оне су дакле увек посредоване и преображене тим унутрашњим.
Песник је стално загледан над собом, он свог „двојника“ носи као што убица за казну носи леш убијеног, крстове других људи види и осећа, али може да носи само свој, који је некада и песништво само, као једновремено дар и проклетство. Песник је на страни немоћних, и пажљиво прилази лепоти, не одвајајући је од животног тока који подразумева пропадање, и од неизбежног бола. Он је занесен и жељан да види и другима покаже нешто што је више од видљивог света и његових залудних интрига, његовог безумног насиља, па чак му је жао и прасета која не може да види звезде, па би и њему помогао да се издигне изнад пуког бивања.
Песник је донекле наиван и воли наивне и наивно (детиње), али није бесловесан и за бесловесност, јер реч је не само оруђе општења међу душама, већ и нешто што потенцијално преображава свет, нас саме и оне око нас. Он је као невино дете, али које „уместо лопте на рукама / носи пола света“, па је он на неки начин и човек као такав, односно човек какав би требало да буде, пажљив толико да би радије остао у заточеништву него згазио цвет. Као такав – а то је можда и главан улога песника у Косовчевом виђењу – он би „тресао људе пред лепотом коју не примећују. / Трезнио их пијане од рационализма“. Претерана рационалност, жеља да се све недвосмислено одреди и класификује, може бити производ и оружје насилности и подвлашћивања, као и затварања пред духовним, које заправо јесте оно ка чему је умерено песниково око и отворено његово срце. Тако наслов ове збирке бива разрешен у стиховима који упућују на шестар који се „разликује од других, / њега нису користили математичари већ иконописци. / Њиме нису правили круг већ ореол. / Њима се ништа не доказује већ верује“.
Поезија Коста Косовца увек полази од препознатљиве, читљиве и проживљене животне реалности, али је спознајно преображава упућујући је ка њеним духовним изворима и увирима, ка нечем што можда само песничко или песништву склоно око може да види, а срце осети. Нема овде апстракције, тријумфалног оптимизма, јер смрт, материја, распадање, свекодневничка баналност у унутрашња људска располућеност су увек ту, од њих се не бежи, али они се ипак могу осмислити и одухотворити кроз песничку реч, која када се све сведе није сама себи сврха, идол међу идолома, него глас песниковог љубећег и страдалног срца, које једино може да учини да овај живот има било каквог смисла и лепоте, а без да тај смисао и та лепота буду лаж и још једна конструисана и наметнута илузија, било од стране наших сопствених слабости, било од моћника овога света.
