Postoje generacije koje su obeležile neki period, a postoje generacije za sva vremena – evergrin, kaže Zoran Slavnić, jedan od najboljih evropskih plejmejkera svih vremena, evropski, svetski i olimpijski šampion.
Naša košarka imala je nekoliko „evergrin generacija”, počev upravo od Slavnićeve, koja je sedamdesetih godina prošlog veka osvojila sve što je moglo da se osvoji, zaključno sa olimpijskim zlatom u Moskvi 1980.
U narednim paragrafima, kroz ranija kazivanja nekih velikana naše košarke (Ivković i Žeravica više nisu među nama) pokušaćemo da otkrijemo šta su bile značajne karakteristike u nastanku „Zemlje košarke”.
Svetislav Pešić, selektor reprezentacije Srbije:
– Mi jesmo zemlja košarke, ali to nama samo treba da poveća odgovornost. Nekada se hvalimo sa argumentima, a nekada bez argumenata. Ne treba da gledamo u prošlost. Mi smo bili spremni da učimo od drugih. To je bila karakteristika.
Učili su i drugi, ali smo možda bolje od ostalih to primenjivali u našem radu, u odnosu na uslove koje smo imali. Mi smo u Evropi dominirali čuvenom jedinstvenom selekcijom mladih igrača, primenljivom metodikom treninga…
Da bismo ostali „Zemlja košarke” to zahteva apsolutno veću odgovornost svih onih koji su danas u našoj zemlji zaduženi za košarku. I veća ulaganja… Ono što je važno da se istakne kada govorimo o zajedničkim odlikama naših najvećih uspeha, to je nepobitna činjenica da je svaka naša generacija bila preteča svog vremena, istakao je Svetislav Pešić.
Zoran Slavnić, nekadašnji reprezentativac:
– Četiri stuba jugoslovenske košarke, četiri ličnosti, doprinele su da se košarka u Jugoslaviji podigne na ekstremno visok nivo. To su Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić. To je početak svega. Ako bilo koja generacija misli da je sve od nje počelo, to je velika zabluda.
Ne bih ni ja danas davao intervjue da nije bilo njih. Verovatno bih igrao fudbal, rukomet ili nešto treće… Srbija nije ni prostorno ni brojčano velika kao Jugoslavija, pa ne možemo da imamo hiperprodukciju kao pre.
U ovoj tranziciji mi smo se ubedljivo najbolje snašli od jugoslovenskih republika. Jednom su Slovenci kvrcnuli neku medalju i to je kraj priče. Svaki deo one zemlje je davao nešto. Dinarska oblast – centre, visoke igrače; Srbi su davali šmekere i borce; Slovenci – pragmatičnost; Hrvati su posle dali talentovane generacije, ali su mekani; tako da smo mi Srbi sve to tamponirali i dali doprinos da svi zajedno izgledamo lepo, kvalitetno i krajnje atraktivno i uspešno.
Svetske šampione iz Atine 1998. godine dočekalo je u Beogradu 10. avgusta više od 100.000 oduševljenih građana. Jugoslovenski tim pobedio je u finalu Rusiju 64:62
View this post on Instagram
Dušan Ivković, nekadašnji selektor Jugoslavije i Srbije:
– Košarka je nacionalni sport, gde je godinama građena jugoslovenska pa srpska škola košarke, koju ne čine samo igrači i treneri već i publika. To je jedan univerzum koji učestvuje u svemu tome i koji izuzetno dobro poznaje i razume košarku. Naša, jugoslovenska liga bila je daleko najbolja u Evropi. Mnogi su danas zaboravili kako je sve to izgledalo.
To je, na neki način, bio produkt države i sportske organizacije, koja nije dozvoljavala da igrači pre 30. godine, zatim pre 28. godine, napuštaju zemlju. Takva su vremena bila. Tako da su igrači godinama igrali zajedno, u reprezentaciji smo imali generacije i generacije zlatnih igrača.
Što se tiče klupskih rezultata, naša liga dala je takav rezultat da su naši klubovi bez stranaca postajali evropski šampioni. Tako da je to bila dominantna i daleko, daleko najkvalitetnija košarka na svetu posle američke.
Ranko Žeravica, nekadašnji selektor Jugoslavije:
– Košarka je za nas bila novi sport. Imao sam veliki autoritet i uspevao sam većinu svojih odluka da nametnem košarkaškoj organizaciji (sredinom šezdesetih godina, prim. aut.), pa čak i one odluke koje su bile nepopularne kao odluku o selekciji kada sam rekao da ne može naša košarkaška organizacija da primi sve one koji hoće da igraju košarku, nego da moramo da pravimo selekciju i da uzimamo samo one koji su za košarku talentovani.
To je bila nepopularna odluka. Ja sam je obrazložio da smo mi mala zemlja u odnosu na zemlje gde je košarka jako popularna, da ne možemo da biramo kao što oni mogu iz mase, već da se fokusiramo na talente.
Naši klubovi su bili jako siromašni. Malo sala, malo igrača, malo trenera, malo lopti… U takvoj nemaštini nismo mogli sebi da dopustimo luksuz da materijalna sredstva i vreme trošimo na one koji nisu talentovani za košarku.
Duško Vujošević, nekadašnji selektor Srbije i Crne Gore:
– Kad sam počeo da radim kao trener, onda sam krenuo i da pratim treninge. U to vreme, prvo Ranka Žeravice, pa kod Pive Ivkovića, a najviše sam naučio kada sam upisao Višu trenersku. Mi smo bili druga generacija koju je vodio veliki profesor Aleksandar Nikolić. On je neka vrsta košarkaškog Ive Andrića, na evropskom nivou. Najbolji trener.
Čak su nas zvali „mafija Slava” (jugoslovenska mafija), razmenjivali smo informacije, činili jedni drugima sve usluge koje su mogle da se naprave. Važno je istaći i to da jugoslovenska škola košarke nije bila resavska škola, već škola u kojoj je svako imao pravo i obavezu na svoju kreativnost i individualnost.
Vremena su se znatno promenila. Sada deca sa 14 godina počinju da razmišljaju o odlasku, gde roditelji pokušavaju da rešavaju socijalnu egzistenciju kroz decu. Onda trener nije hteo da te pusti na trening ako si u školi dobio jedinicu, a sad ih ispisuju iz škole, rizikuju sve živo…
Bogdan Tanjević, nekadašnji selektor Jugoslavije, Italije i Turske:
– Ti ljudi koji su komandovali jugoslovenskom košarkom bili su toliko pametni i obrazovani, sa sposobnošću da vide budućnost, da gledaju unapred, da ne misle: „Daj mi danas, odmah i odjednom – sve!” Već da se investira, da se raste. Kakve su to intelektualne gromade bile: Nebojša Popović, Bora Stanković, Raša Šaper, Aca Nikolić, Boris Kristančič…
Jednom prilikom sam rekao da bi Bora, koji je tako genijalno komandovao Fibom, bio idealan za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Siguran sam da bi Ujedinjene nacije s njim ličile na nešto i da bi zbog toga čitav svet bio bolji. Govorim o genijalcu koji je mogao da recituje Šekspira na sedam jezika.
Božidar Maljković, trener:
– Kod nas deca od malih nogu trpe spartansko, rekao bih surovo vaspitanje. Teže je nekada bilo osvojiti jugoslovensku ligu nego Kup šampiona. Jugoslovenska liga je bila naš univerzitet, i nas trenera i igrača. Ta liga je stvarala najbolje trenere i igrače… Dva trenera koja su trasirala put svima nama bili su Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica.
Acu sam nazvao patrijarhom srpske košarke, a Ranka prosvetiteljem, nekom vrstom Dositeja Obradovića naše košarke, koji je s ruksakom na leđima obilazio škole i sa puno entuzijazma razgovara s profesorima fizičkog vaspitanja. On je napravio čudo. Ono što su Rusi napravili sa šahom, stavivši ga u sve škole, Ranko je to uspeo sa košarkom u našoj zemlji.
Vlade Đurović, trener:
– Ono što je radila košarka, to je bilo avangarda. A to je bilo moguće zbog ljudi koji su vodili našu košarku, koji su bili pravi sportski akademici. U klubovima su radili ljudi koji su stvarali igrače.
Mnogo ljudi je bilo zaljubljeno u Koraća, kao ličnost i igrača.
To što, recimo, Dalipagić nije igrao u NBA, to je bila katastrofa NBA a ne njegova. Za ono što je košarka postala kod nas, ogromnu zaslugu dugujemo i genijalnoj odluci i viziji Nebojše Popovića, koji je izdejstvovao da se košarka ubaci u prajm-tajm na televiziji. To je podiglo popularnost košarke do neslućenih visina.
