Svaka duhovna kriza, ma koliko teška bila, nosi u sebi priliku za rast. Jedan od najizazovnijih trenutaka za roditelje nastaje kada čuju od svog deteta: „Više ne verujem u Boga.“ Takva izjava može izazvati lavinu pitanja i briga, ne samo za budućnost deteta, već i za njegov duhovni put. U takvim trenucima, umesto impulzivnih reakcija, važno je obezbediti prostor za iskren razgovor. Deca ne traže samo odgovor, već sigurno okruženje u kojem mogu otvoreno postaviti pitanja i izraziti svoja osećanja. Odgovori koje pružimo ne bi smeli da budu brzopleti, već pažljivo promišljeni, kako bi deca shvatila da je sasvim u redu postavljati pitanja i sumnjati. I, što je najvažnije, da uvek postoji prostor za rast, učenje i obnovu odnosa sa Bogom.
- „Hvala što si ovo podelio sa mnom.“
Nema sumnje da izaziva paniku u srcu hrišćanskog roditelja kada čuje reči: „Više ne verujem u Boga“ ili „Nisam siguran da li više verujem u Boga“. Ali način na koji reagujemo na naše dete u vreme duhovne krize (bez obzira da li oni to smatraju krizom ili ne) je kritičan. Ako je naša reakcija uplašena, ljuta, panična ili osuđujuća, brzo deci dajemo do znanja da izražavanje sumnje nije u redu. Kao roditelji, moramo da budemo najbezbednije mesto u životima naše dece da bismo mogli da razgovaramo o Bogu ili će oni naći drugo mesto na koje će otići – verovatno mesto gde vi ne biste želeli da ih nađete.
Ako jednostavno kažete: „Hvala što ste ovo podelili sa mnom“ daje im do znanja da ste srećni što su došli kod vas, da želite da razgovarate sa njima o njihovim osećanjima i da je izražavanje sumnje u vašem domu dobrodošlo. Da budemo jasni, to ne znači da ste srećni zbog same sumnje, već da ste srećni što ste sigurno mesto za ove razgovore.
- „Kako si došao do tog zaključka?“
Pošto toliko volimo svoju decu i želimo da ih brzo vratimo istini, postoji iskušenje da odmah počnemo da nudimo odgovor sa razlozima zašto verujemo u Boga. Ali zamislite na trenutak da odete kod lekara kada se ne osećate dobro i kada lekar počne da prepisuje lekove za širok spektar bolesti, a da vam prethodno ne postavi pitanja ili uradi testove. To bi, naravno, bilo ludo. Na isti način, ako ne znamo izvor sumnji naše dece i kako su oni došli do svojih zaključaka o Bogu, ne možemo voditi smislene razgovore da bismo se konkretno pozabavili njihovim brigama. Koristite ovo pitanje da biste pokrenuli razgovor i postavite onoliko dodatnih pitanja koliko je potrebno da biste bili sigurni da zaista razumete šta ih je navelo da sumnjaju u postojanje Boga.
- „Koliko dugo se osećaš ovako?“
Ovo je korisno dijagnostičko pitanje jer vam omogućava da saznate dubinu sumnje. U nekim slučajevima, sumnja dolazi kao reakcija na određeni događaj – na primer, doživeti neodgovorenu molitvu. Kada postoji samo jedan, skorašnji izvor sumnje, može se lakše raspetljati jer se možete direktno pozabaviti tim problemom. Međutim, ako se ispostavi da je vaše dete godinama sumnjalo, a vi jednostavno niste znali do dana kada je to izjavilo, onda ćete morati da kopate dublje.
- „Ako bih mogao da ti pružim dobar dokaz i pokažem da Bog postoji, da li bi želeo da budeš uveren u Njegovo postojanje?“
Ovo je još jedno korisno dijagnostičko pitanje jer vam daje prozor u srce vašeg deteta. Ponekad sumnja dolazi iz toga što ne želite da verujete – a razloga zašto ne želite da verujete u Boga može biti mnogo. Ako dete kaže da ne bi želelo da Bog postoji, to je verovatno znak da ili ne razume ko je Bog (i ne bi želelo da Bog postoji), ili ima ponašanje za koje zna da nije pobožno i radije bi živelo po svojoj volji. Ako dete prizna da ne bi želelo da Bog postoji, najvažniji razgovor koji možete da vodite je da saznate zašto je tako. Tek tada ćete znati gde dalje da vodite diskusiju.
Za one koji žele da Bog postoji, ali sumnjaju, pređite na sledeće delove razgovora.
- „Sumnja je normalna i nema čega da se stidiš.“
Jedan od najtežih aspekata sumnje u našu veru je osećaj da smo nekako nenormalni – da ako doživimo sumnju, nismo „pravi“ hrišćani. Ali sumnja je zapravo normalan deo vere. Kada nismo sigurni u nešto, uvek postoji prostor za sumnju. Na primer, možemo biti uvereni da će nas avion bezbedno isporučiti do našeg odredišta, ali ne možemo biti sigurni u to, tako da bi izvesna sumnja morala da postoji. Čak je i Jovan Krstitelj iskusio sumnju da je Isus Mesija kada su okolnosti postale teške i on bio u zatvoru (videti Luka 7:18-30).
Podeliti sa svojim detetom to da je sumnja normalna, može ga opustiti za dalji razgovor. Umesto da oseća da nešto nije u redu sa njim (ili sa Bogom!) zato što sumnja, može se nadati da je sumnja razrešiva.
6.„Srećom, Bog nas nije ostavio da nagađamo da li je tu ili ne. Dao nam je mnogo dokaza.”
Ako niste imali neke dublje razgovore o veri sa svojom decom, postoji velika šansa da nikada nisu čuli za ideju da bi zaista mogao postojati dokaz za Njegovo postojanje. U glavama mnoge dece (i odraslih), vera u Boga je jednostavno slep izbor – a ne nešto što je ukorenjeno u opipljivim dokazima. Deca moraju da znaju da to nije slučaj. Naglasite da oni možda još ne znaju dokaze, ali da oni postoje i vi želite da prođete kroz njih. Ovo istovremeno skida pritisak sa njih da donesu odluku o Bogu za koju su možda mislili da je ukorenjena samo u njihovim sopstvenim osećanjima i postavlja vas da predložite sledeću tačku.
7. „Hajde da zajedno proučavamo dokaze o postojanju Boga.“
Ako ste pročitali poslednju tačku i pomislili: „To je sjajno, ali nemam pojma šta da kažem…“ ne plašite se. Ne morate biti profesionalni apologeta (neko ko zna kako da argumentuje i brani istinu hrišćanstva) da biste vodili ovaj razgovor. Više od predavanja, deci je potrebno da budete uz njih.
Na internetu postoje neverovatni resurs koji će pomoći vama i vašoj deci da učite zajedno. Na primer, Džej Vorner Volas i njegova supruga Suzi objavili su knjigu „Božje mesto zločina za decu“, koja je namenjena deci uzrasta od 8-12 godina, a prati teme knjige za odrasle „Božje mesto zločina“. U dečjoj verziji, Valasovi koriste misteriju napravljenu oko kutije pronađene na tavanu jedne bake da bi pokazali kako možemo da vidimo dokaze u univerzumu na osnovu kojih bi doneli zaključke o postojanju Boga. Zanimljivo je i jasno više od bilo čega drugog dostupnog za ovu starosnu grupu. Postoji čak i veb lokacija sa besplatnim video zapisima i radnim listovima.
Ako su vaša deca mlađa, verzija za decu bi vam i dalje bila od pomoći da pročitate i dobijete ideje kako da razgovarate o dokazima na nivou vaše dece. Ako su vam deca starija, možda su već spremna da rade na verziji za odrasle sa vama.
- „Da Bog ne postoji, ovako bi izgledala stvarnost.“
Prema mom iskustvu sa skepticima, mnogi su odbacili ideju o Bogu ne uzimajući u obzir neophodne implikacije na svet bez Njega – od kojih su mnoge u suprotnosti sa našim najosnovnijim intuicijama. To me je navelo da posvetim poslednjih šest poglavlja „Razgovora sa svojom decom o Bogu“ kako bih pomogao roditeljima da pokažu svojoj deci „razliku koju Bog pravi“. Na primer:
-Šta je smisao života? (Nema objektivnog značenja u svetu bez Boga.)
-Da li zaista imamo slobodnu volju? (Malo je razloga da verujemo da zaista imamo slobodnu volju u svetu bez Boga.)
-Šta da radimo sa svojim životima? (Ne može biti – nema moralnih obaveza – u svetu bez Boga.)
-Koja je naša odgovornost prema drugim ljudima? (Nema objektivne odgovornosti prema drugima u svetu bez Boga.)
-Kako treba da shvatimo zlo? (Ne može biti objektivno ispravnog ili pogrešnog u svetu bez Boga – moralno zlo ne može postojati.)
-Zašto je biblijska nada važna? (Nema konačne nade u svetu bez Boga.)
Kada svojoj deci pokažemo neophodne implikacije ateističkog sveta, to im može pomoći da vide kako su dokazi za Boga najbolje objašnjenje za sve dokaze koje imamo.
- „Koja pitanja imaš o Bogu?“
Ovo je pitanje koje bi trebalo da ide uz sve druge tačke, i to na stalnoj osnovi – bez obzira da li vaša deca trenutno sumnjaju ili ne! Najbolji način da kasnije izbegnete duhovnu krizu jeste da redovno vodite razgovore o dečijim pitanjima. Dok radite kroz prethodne tačke sa decom koja već sumnjaju, sigurno će se pojaviti još pitanja. Učinite to načinom života da im neprestano dajete forum za rešavanje bilo kakvih pitanja vere koja su im na umu.
- „Volim te i Bog te voli“.
Na kraju krajeva, bez obzira na to kako su prošli svi prethodni razgovori, deca moraju da znaju da ih volimo i da ih Bog voli bez obzira na sumnju i njihova pitanja. U stvarnosti, neka deca će se boriti godinama. Ali saznanje da ih njihove sumnje nikada neće odvojiti od naše ljubavi gradi odnos koji će podsticati ove važne razgovore za ceo život.
Nataša Krain
