O Hrvatima neku reč da kažemo. Neka im Bog podari pokajanje ako za to još vremena ima, jer pokajanje je nešto veliko, ono nas čini ljudima, a nepokajanje monstrumima i nemanima. Pokajanje je veliki dar Božiji jer bludnog sina vraća ocu i brata bratu i bližnjemu, što znači da vraća zajednici ljudi a time ljubav.
Hteo bih da istaknem da su Hrvati kroz istoriju prošli razne duhovne periode. Ja bih da istaknem jedan od njih, to jest rani period, kad su se oni dugo borili za svoj slovenski identitet i svoje pismo glagoljicu, koju su primili od slovenskih misionara Kirila i Metodija. Treba istaći da pravoslavni misionari nikada u svojoj misiji nisu nastupali kao trgovci ili ljudi od interesa. Oni su propovedali autentičnu Reč Božiju i za to nisu tražili nikakvo bogatstvo, niti su bilo šta drugo uzimali.
Po rečima velikog Nikodima Milaša Hrvati su takođe primili Pravoslavlje u vreme slovenskih Apostola Kirila i Metodija, ali je na to Rim brzo reagovao pokušavajući da spreči približavanje, koliko Pravoslavlja, toliko i slovenske pismenosti i kulture praktično u svoja predgrađa. Iz tog razloga Rim će pokrenuti kampanju protiv misije slovenskih apostola Kirila i Metodija optužujući ih da propovedaju na narodnom, govornom jeziku. Rimljani su već tada smatrali da je propoved Jevanđelja moguća i dozvoljena samo na tri osveštana jezika: latinskom, grčkom i hebrejskom. Takvo učenje u Pravoslavnoj Crkvi nije prihvaćeno, nego je okarakterisano kao jeres, tzv. Trijezička jeres.
Uspeh misije Slovenske braće, kako u Moravskoj tako i u svim slovenskim zemljama gde su propovedali, uveliko se pripisuje činjenici da su oni Jevanđelje propovedali na narodnom jeziku, što je bila već osveštana crkvena i apostolska praksa. Međutim, „gorda obrva“, kako nekada davno reče sveti Vasilije Veliki, nije blagonaklono gledala na misionarski rad Slovenske braće, pa će se njima organizovano suprotstaviti, ne samo na prostorima gde žive Zapadni Sloveni, već idući sve do Bugarske. Tu će doći do najvećeg sukoba latinskih i slovenskih misionara. U ovoj borbi se posebno istakao sveti Fotije Patrijarh Carigradski, sprečavajući da se latinska jeres o dvojnom ishođenju Duha Svetoga i od Oca i od Sina (Filioque), proširi u Bugarskoj ali i u svim drugim zemljama koje su primile sveto Pravoslavlj
Ta borba se vodila i u Hrvatskoj između tzv. latinaša i glagoljaša u Istri i Primorju i trajala je više od 100 godina. Rim je doneo odluku da po svaku cenu spreči prodor slovenskog jezika i Pravoslavlja na njihove prostore. Zbog toga su naredili nasilno uvođenje latinskog jezika u bogosluženje Katoličke crkve na prostorima Istre i Dalmacije. Što se tiče Hrvata, oni se nisu lako odricali svoga slovenskog pisma glagoljice, pa je zbog toga borba tako dugo trajala. Kada se pomenutom doda i sukob koji je Rimokatolička crkva u to vreme vodila protiv Luterove Reformacije u 16. v, to dodatno usložnjava situaciju na prostorima zapadnog hrišćanstva. Poznato je da je taj tridesetogodišnji rat između Katolika i Protestanata bio strašan i uzeo mnoge žrtve, i posledice su na obe strane bile velike. Taj rat je jasno pokazao kako veliku opasnost u sebi nose eventualni verski ratovi. U njima se nisu štedeli ni hramovi, ni svetinje, ni ljudski životi, izgledalo je da su ti ratovi vođeni do potpunog istrebljenja jednih ili drugih. Rim je u tom ratnom periodu na svim prostorima svoje crkvene nadležnosti zabranio delovanje kako Reformacije tako i Pravoslavlja.
U Hrvatskoj u velikoj borbi između latinaša i glagoljaša, treba reći da to nije bila u pitanju samo borba za bogoslužbeni jezik, nego je ona imala mnogo širi značaj. Radilo se o očuvanju nacionalnog identiteta, jezika, pisma i kulture. Rimokatolici su se zalagali za širu upotrebu latinskog jezika, do te mere da on postane službeni jezik Katoličke crkve. Hrvatski narod, budući vezan za svoje pismo glagoljicu, nije ga se tako lako odricao. Međutim, rimski emisari su uspeli da pridobiju jednog biskupa u Istri koji je u potpunosti prihvatio da služi i propoveda na latinskom jeziku. Tako će taj proces latinizacije, koji je vođen direktno iz Rima, malo po malo prihvatiti najpre rimokatolička jerarhija (zbog uticaja i pretnji), ali se polako taj proces širio i u hrvatskom narodu i počeo da donosi svoje plodove. To sve je podrazumevalo stvaranje novog identiteta kod Hrvata, pripadnost Zapadu, Carstvu Karla Velikog i Rimokatoličkoj crkvi.
Posle pobede latinaša u Hrvatskoj, većina hrvatskog naroda je bila polatinjena i prihvatila latinski tipik bogosluženja. Latinaši su onda krenuli na njihove najbliže susede, a to su bili Pravoslavni Srbi. Latini su pokušali i njima da nametnu latinski jezik i rimsko pravilo bogosluženja. Međutim, to Srbi nisu hteli da prihvate pa su zbog toga na razne načine šikanirani i proganjani sa svojih vekovnih ognjišta u Istri, Rijeci, Primorju i Dalmaciji
Pošto su Carigrad i Vizantijsko Carstvo u to vreme trpeli velike nevolje i napade od Turaka, oni su se obratili Zapadu, papi i zapadnim carevima da im u toj borbi pomognu, jer su Turci bili mnogo nadmoćniji. Ali je papa kao papa i to iskoristio kao priliku da uceni Pravoslavnu Crkvu zahtevajući od nje da prvo prihvati Uniju. Tako su u srednjem veku nastale dve Unije: Lionska i Florentinska koje nisu donele nikakvo dobro Pravoslavlju, niti su opravdale svoje osnivanje. Papi je bio jedini interes da Pravoslavna Crkva prihvati Uniju sa Rimom. Pošto su pokušaji osnivanja Unije propali, Turci Osmanlije su tu situaciju iskoristili i uspeli da 1453. godine osvoje Carigrad. Posle toga će nastupiti po zlu poznato petovekovno ropstvo pod Turcima svih pravoslavnih naroda na Balkanu. Pravoslavni narodi više nisu imali nikakvu zaštitu kao deo vizantijskog Carstva, a narod ni po koju cenu nije hteo da prihvati papsku Uniju, a time i „pomoć“ sa Zapada.
20. vek, od mnogih Otaca nazvan i vekom Otkrovenja ili vekom ratova, našem srpskom narodu doneće strašna stradanja i to najviše od svojih najbližih suseda i nekada ispovednika iste pravoslavne vere – od Hrvata. U Prvom i Drugom svetskom ratu Srbi će izgubiti više od polovine svoga stanovništva. Hrvati su već u Prvom svetskom ratu počeli graditi logore za Srbe, kao što je bio Dobojski logor (1915). U Drugom svetskom ratu nastaju i novi logori: Pag, Jadovno, Glina i najveći logor smrti na Balkanu – Jasenovac. Pomenuti logori će progutati milione ljudi, čija je najčešće jedina krivica bila što su Srbi. Nije slučajno da su sveti Oci 20. vek nazvali apokaliptičkim vekom, nagoveštavajući u njemu biblijska stradanja. U oba svetska rata stradalo je sto miliona ljudi, a gradovi i sela po čitavom svetu su pretvarani u prah i pepeo.
Kada se svemu rečenom doda nedavni progon, oko 150.000 Srba iz Kninske Krajine koji pred očima čitave Evrope i sveta biše proterani iz demokratske i proevropske Hrvatske – nikom ništa. Danas pamtimo samo nepregledne kolone vozila, traktora sa starcima, ženama i decom, a nekim od tih vozila su upravljala i deca mlađa od deset godina, da bi živu glavu spasili. U Hrvatskoj je za vreme te redarstvene oslobodilačke akcije HV pobijeno više od 2500 ljudi, a od oni kojih su ostali u Hrvatskoj mnogi su bili stariji i od 90 godina, međutim, i kao takvi su bili opasni za novu hrvatsku demokratiju. To se sve zbivalo u ratu devedesetih godina prošlog veka, i ono što je tragično, 30 godina posle toga rata, Srbi koji su vekovima živeli na prostorima Hrvatske su sada svedeni na tzv. Tuđmanov procenat. Trenutno u Hrvatskoj živi 2 do 3% Srba.
Umesto zaključka
Smatramo da bismo trebali da završimo ovo slovo o Hrvatima istim rečima kojima smo i počeli – pokajanjem. Neko od Otaca je rekao da je pokajanje cvet ljudskog poštenja. Pokajanje nas ljudima čini i preobražava čoveka u bogoliko i hristoliko biće.
Pošto smo se kratko osvrnuli na stradanje i tragediju Srba u novijoj istoriji u Hrvatskoj, nadamo se i molimo Bogu da će neko od Hrvata, a i Srbi, pročitati ovaj tekst i da će ako su hrišćani rešenje tražiti u pokajanju. To je sa hrišćanskog aspekta jedino rešenje, međutim, možda i najteže, jer se današnji svet udaljio od hrišćanskog poimanja smisla čovekovog života na zemlji. Danas smo svedoci, kako izveštavaju mediji, da pojedini ljudi, iako su izvršili stravične zločine, npr. pobiju devedesetoro nedužnih ljudi na ulici (Brejvik), ili desetine svojih prijatelja u školi ili na fakultetu, i kada ih pitaju da li se osećaju krivima – oni odgovaraju da nisu krivi. Ti nam primeri i mnogi drugi slični ne ostavljaju prostora za optimizam.
Današnji ljudi su izgubili dar pokajanja i oni po svojoj gordosti i spaljenoj savesti uvek u drugome traže i nalaze krivca, a nikad u sebi. Ako se na takav način bude gledalo i sudilo o progonu, egzodusu Srba iz Hrvatske, kao i na sveukupnu tragediju koja ih je zadesila, plašimo se da će se mali broj ljudi hrišćanski pokajati zbog toga. Oni će se izgovarati i izgovore za svoje sopstvene zločine i grehe pronalaziti u drugima.
Šta da kažemo za najnoviju podzemnu Oluju koju Hrvati nedavno pokrenuše sa ciljem da i srpske kosti iz njihovih grobova iz Hrvatske izbace. Neko će reći, to nema ni na filmu. Zaista nema, ali to je trenutno zbilja u Hrvatskoj. I pored svega toga moramo podsetiti i njih i sve ljude da Bog postoji i da će On Svojim Pravednim Sudom, Sudom Jevanđelja Svoga suditi svetu, svakome rodu i kolenu i svakome čoveku. Varaju se oni koji misle da su malo zločina na zemlji učinili. Misija Crkve Hristove u svetu, misija Pravoslavlja je da sve ljude pozove na pokajanje, dok još ima vremena. Ko ima uši da čuje, neka čuje šta Duh govori Crkvama.
