U Takovu 23. aprila 1815. godine, na Cveti, srpske starešine odlučile su da podignu Drugi srpski ustanak. Turci su ponovo zaposeli Srbiju posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. i Hadži-Ruvimove bune 1814. godine, a Srbi su se tada nalazili u teškom položaju. Samovolja koju su sprovodili Turci bila je neizdrživa.
Drugi srpski ustanak počeo je spontano. Lokalne srpske starešine počele su da ubijaju Turke koji su skupljali porez. Na crkveni praznik Cveti, 12. aprila 1815. godine, u Takovu su se okupile srpske starešine. Zamolili su Miloša Obrenovića da bude vođa ustanka, što je on uz kolebanje prihvatio.
Porta je požurila da silom uguši ustanak, ali je Miloš i vojnički i diplomatskim akcijama uspeo da nadvlada aspiracije Osmanskog carstva. Tome je doprinela i Rusija, koja je posle sloma Napoleona I bila u mogućnosti da izvrši pritisak na Portu. Turci su pristali na primirje i obećali Srbiji samoupravu, u kojoj je Miloš postepeno izborio položaj autonomnog naslednog knjaza.
Druga faza revolucije
Drugi srpski ustanak, u stvari, predstavlja drugu fazu Srpske revolucije, a po nekim istoričarima treću, ukoliko se u revolucionarne aktivnosti računa i Hadži-Prodanova buna iz 1814. godine, protiv Osmanskog carstva, koja je izbila kratko po okončanju Prvog srpskog ustanka. Drugi srpski ustanak doveo je do srpske autonomije u okviru Osmanskog carstva i uspostavljanja Kneževine Srbije, koja je imala svoju skupštinu, Ustav i vladarsku dinastiju.
Oružane borbe u Drugom srpskom ustanku trajale su oko četiri meseca. Drugi srpski ustanak je, za razliku od Prvog, od početka bio uperen protiv legalne vlasti, koju je predstavljao Sulejman-paša.
Porta je na ustanike poslala dve vojske sa područja Carstva i jednu iz Beogradskog pašaluka. Ustanici su opseli Čačak i držali ga pod opsadom narednih četrdesetak dana. Miloš Obrenović je opsadu Čačka ostavio svom bratu Jovanu Obrenoviću, Mileću Drinčiću i Jovanu Dobraču, a sa svojom vojskom je krenuo na sever i sukobio se sa Turcima kod Paleža (Obrenovac) te odneo pobedu, zarobivši uz to i dva topa.
Posle bitke na Paležu ustanici su uspostavili vezu sa emigracijom u Austriji. U Srbiju su se od vojvoda vratili Petar Nikolajević Moler, Pavle Cukić, Stojan Čupić, Sima Katić i Sima Nenadović.
Iz Paleža Obrenović je krenuo ka Valjevu koje je pod opsadom držao Pavle Cukić i zajedno su ga osvojili. Obrenović, Cukić i Nenadović nastavili su ka Čačku. Turci su napali ustanike na Ljubiću, ali su ih oni odbili, prešli Zapadnu Moravu i podigli šančeve na obali. Posle ovog poraza Porta upućuje kaznene vojne jedinice iz Niša i Bosne prema južnoj i zapadnoj granici Srbije, gde su se koncentrisale ustaničke snage. Bosanska vojska je pretrpela poraz na Dublju, a vojska iz Niša na Ljubiću.
Manje razmere u odnosu na Prvi ustanak
Oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imali onaj intenzitet i one razmere kao u Prvom ustanku. Dosta je uticala i situacija na ruskom frontu i Napoleonov poraz. Postojala je mogućnost ruske intervencije na osnovu osme tačke Bukureškog ugovora, pa je Porta započela pregovore sa Srbima. Došlo je do pregovora Marašli Ali-paše i Kuršid-paše sa Milošem Obrenovićem i zaključivanja usmenog dogovora Marašli Ali-paše i Miloša 25. oktobra 1815.
Tako je prekinuta oružana borba mada to nije prekinulo ustaničke borbe za ostvarenje ciljeva postavljenih 1804. i 1815. godine. Počeli su dugotrajni diplomatski pregovori uz pomoć Rusije. Turska je sporazum shvatila kao konačni prekid borbe i ustanka, ali za Miloša Obrenovića i ustanike sporazum je predstavljao osnov za dalje proširenje povlastica i polaznu tačku u daljoj borbi za ostvarivanje konačnih ciljeva ustanka – rušenje turske feudalne vladavine i uspostavljanje sopstvene srpske vlasti i države.
