Oslobodilački nalet osnažene Rusije doveo je do brisanja Reč Pospolite sa karte Evrope. Ona je definitivno nestala 1795. godine. Zanimljivo je napomenuti da su dvojica istoričara, Hajnrih Bemer i Edmond Paris (koji su se bavili izučavanjem jezuita), smatrali da je uzrok propasti Reč Pospolite bio upravo jezuitski red koji je svojim fanatičnim duhom stvarao nepodnošljivu atmosferu za pravoslavne stanovnike, a što je rezultovalo stvaranjem unije i daljom patnjom preostalih pravoslavnih na tom prostoru. Drugim rečima, unija nije dovela do katoličenja ruskog pravoslavnog življa niti je ista ojačala pozicije Reč Pospolite, nego je unija prouzrokovala još dublje podele između katolika i pravoslavnih što je dovodilo do unutrašnjeg slabljenja Reč Pospolite dok se na njenim istočnim granicama iz smutnih vremena podizala Rusija.
Kroz 18. vek u unijatskoj crkvi se među njenim klerom odvijala rasprava. S jedne strane, deo klera je zastupao mišljenje da se treba raditi na snažnijoj rimokatolizaciji unijata, odnosno da se treba grčki obred u potpunosti zameniti latinskim i da unijati potpuno postanu rimokatolici. Sa druge strane, drugi deo klera je želeo da se grčki obred očuva. Uz to, rimokatolička crkva je vršila pritisak da se radi na potpunom katoličenju unijata jer za nju je unija bila samo prelazna faza ka potpunom katoličenju. U ovakvom ambijentu, malo deluje paradoksalno, upravo unijatsko sveštenstvo koje je želelo da očuva grčki obred počinje da ispoljava simpatije ka pravoslavlju. Ovoj pojavi je potpomagala činjenica da se viši sloj unijatskog sveštenstva odvajao (u staleškom smislu) od naroda dok je niže unijatsko sveštenstvo ostajalo zajedno sa narodom razumevajući njegove potrebe, brige i nadanja. Na kraju, kada je Rusija oslobodila teritoriju današnje Belorusije i najveći deo današnje Ukrajine od poljskog jarma, ruske vlasti počele su da pozivaju i da podstiču povratak unijata pravoslavnoj veri. U takvim okolnostima rođen je jedan od najvećih ruskih crkvenih velikodostojnika 19. veka, mitropolit Josif Semaško (1799 – 1868).
Sin unijatskog sveštenika, još od malenih nogu je prisustvovao pravoslavnim bogosluženjima na koje ga je otac upravo slao. Sam mitropolit će reći da mu se tako od malih nogu usađivala ljubav prema svemu pravoslavnom i ruskom. Posle postaje unijatski sveštenik, a potom i vladika, ali u njemu se začela jedna misao. Unijatsko stanovništvo, kome je vera na silu nametnuta, treba vratiti veri dedova – pravoslavlju. Godine 1827. Josif Semšako je izradio plan povratka unijata pravoslavlju. Temeljnost koju su mu usadile rimokatoličke bogoslovske škole pokazale su se korisnim za ostvarenje plana. Korak po korak, unijati su postajali bliži pravoslavlju. Počelo je od izmena izgleda unijatskih crkava (uvode se ikonostasi) pa do korišćenja bogoslužbenih knjiga koje su štampane u Moskvi. Na kraju, Semaško je dočekao da i druge unijatske vladike stanu uz njega. Dvojica vladika i vasilijani su se najviše opirali nestanku unije. Međutim, 12. febrara 1839. godine, nakon punih 12 godina neumornog rada, vladika Josif na Polockom saboru obznanjuje da se sa svojim klerom i vernom pastvom vraća pravoslavnoj veri. Tada se 1.600 unijatskih parohija sa 1,6 miliona vernika vratilo pravoslavnoj veri. Zahvaljujući ovom potezu, Belorusija je danas pravoslavna zemlja. Međutim, bilo je unijatskih sveštenika koji nisu pristali na ovaj čin. Oni su otišli drugim putem. Oni su se pokatoličili, a to je onda uradila i njihova pastva. Taj narod se kasnije u potpunosti pretopio u Poljake.
Međutim, ostao je još jedan deo zapadnih ruskih zemalja koji nije bio oslobođen i gde je unijatska crkva preživela. Bila je to Galicija. Ona nije dočekala slobodu od Poljaka, nego je 1772. godine došao novi okupator. Austrija. Galičko rusko stanovništvo je još od polovine 14. veka bilo u ropstvu. Dolazak Austrije vodio je daljem pritisku potlačenog ruskog stanovništva koje nije imalo elitu na tom prostoru. Veliki ruski istoričar Nikolaj Uljanov (1905 – 1985) u svom delu ,,Poreklo ukrajinskog separatizma“ navodi da je pravo čudo kako je to galičko stanovništvo uopšte doživelo nacionalno buđenje tridesetih godina 19. veka budući da su vekovima bili utučeni, na dnu društvene lestvice i u potpunosti bez svoje elite. Ipak, ruski nacionalni osećaj je počeo da se budi. Uljanov navodi da je prolazak ruske vojske kroz Galiciju na putu ka Mađarskoj (gušenje ustanka Mađara 1849. godine. Ruska vojska je došla po pozivu austrijskog cara) veoma pozitivno delovalo na Galičane što je predstavljalo još jedan impuls ruskom nacionalnom buđenju na tom prostoru. Sa druge strane, Beč, poljska inteligencija kao i Vatikan su sve radili da taj narod odvoje od ostatka ruskog naroda. Poljaci su bili ti koji su prvi počeli da ruski narod u Galiciji i na teritriji današnje Ukrajine gledaju kao na poseban narod spram ostalog ruskog naroda.
S tim u vezi, treba spomenuti teoriju ukradenog imena koju je postavio Francisk Duhinski (1816 – 1893). Prema toj teoriji, pravi Rusi su oni koji su živeli u okviru Reč Pospolite dok su oni što se zovu Rusima van tih prostora zapravo Moskalji. Prema njegovoj teoriji, rusko ime je ukrao i raširio Petar Veliki. Duhinski se na ovome ne zaustavljava. On ,,Moskalje“ smatra zapravo za narod koji je mongolskog porekla, te da Rusi na Dnjepru štite evropsku civilizaciju od Moskalja. Takođe, austrijski grof i namesnik Galicije, Stadion, je 1848. godine tražio od predstavnika galičkih Rusa da se izjasne šta su jer ako su Rusi onda im on ne može pomoći. Oni su mu odgovorili da su Ruteni (latinska verzija imena Rusa, ali koji opet ukazuje na posebnost. Ovaj postupak je bio kritikovan od strane ruskih javnih radnika sa Galicije zbog pragmatizma koji je vodio uništavanju ruskog nacionalnog imena). Na kraju, sama unija je, kao što je u prvom delu spomenuto, imala dvojaku svrhu. S jedne strane rimska crkva je dobijala nove vernike, a sa druge strane taj narod koji je prelazio na uniju trebao je na kraju da se pretopi u Poljake. Drukčije rečeno, katoličanstvo je poistovećivano sa polonizmom. Međutim, poljski javni radnici sa Galicije su uvideli da galički unijati ne odstupaju od pravoslavnog obreda i da ne žele da usvoje latinicu kao pismo. Stoga, pedesetih godina 19. veka postojao je združeni napor Beča i Poljaka da latinicu nametnu kao pismo galičkom ruskom stanovništvu. Ipak, Poljaci uviđaju da celokupna njihova asimilatorska nastojanja prema ruskom stanovništvu trpi neuspeh.
Stoga, kod poljske inteligencije javlja se drugi pristup. Ako to stanovništvo ne može da postane poljsko, onda od njega treba načiniti poseban narod koji neće biti ni poljski ni ruski s tim da će mrzeti ovaj potonji. Taj pristup znatno dobija na značaju za vreme velikog poljskog ustanka protiv ruske vlasti 1863. godine kada su poljski ustanici pozivali malorusko stanovništvo da im se pridruži govoreći da trebaju da se zajedno sa Poljacima bore za slobodu od ,,Moskalja“. U tom smislu, Poljaci shvataju da će glavno uporište tom novom identitetu biti upravo unija jer ona to stanovništvo razdvaja od ostatka ruskog stanovništva. Zatim, Poljacima nije prošao nezapažen ni ukrajinofilski pokret koji se javio u maloruskim krajevima Ruskog carstva koji je po svojoj prirodi bio lokalpatriotski, koji maloruske, ukrajinske krajeve nije posmatrao van opšteruske kulture. Oni su iz lokalpatriotskih razloga isticali posebnost tog prostora, osobito se oslanjajući na tradiciju kozaštva (pomenuti Nikolaj Uljanov u svojoj knjizi ,,Poreklo ukrajinskog separatizma“ ima vrlo loše mišljenje o kozacima navodeći da oni zbog svoje anarhične prirode nisu mogli da prihvate državni život koji nije trpeo anarhiju, a državni život je uspostavljala Rusija. On smatra da je tu zametak ukrajinskog separatizma koji su Poljaci razvili i iskoristili). Takođe, postoje podaci da su Poljaci koji su živeli u okviru Ruskog carstva predano razvijali tu ideju posebnosti ukrajinskog identiteta, a to su naročito vršili preko Kijevskog i Harkovskog univerziteta gde su njihovi kadrovi postajali sve brojniji. Uostalom, smatrali su se intelektualnim vođstvom maloruskih krajeva. Ovde bi trebalo spomenuti misli poljskog istoričara i sveštenika Valeriana Kalinke (1826 – 1886) koji je vrlo sveobuhvatno objasnio kakav treba da bude novi poljski pristup.
Kalinka svoje izlaganje počinje konstatacijom da su maloruski krajevi izgubljeni za Poljsku, ali da treba učiniti da budu izgubljeni i za Rusiju. Kalinka dalje nastavlja:,,Istorijski proces koji je započeo Kazimir, a koja je nastavila Jadviga, imali su za rezultat širenje zapadne vere i civilizacije 200 milja na istok. Na naše oči se zbiva njegova druga faza. Reakcija Istoka na Zapad, koji je počeo sa ustankom Hmeljnickog, postojano jača i odbacuje nas ka srednjovekovnim pjastovskim granicama (granice Poljske u vreme dinastije Pjastovića, napomena A.M.). Stvari stoje loše. Kako se zaštiti? Čime? Snage nema, a o pravu niko i ne pita, a proslavljena zapadna hrišćanska civilizacija se sama sebe odriče i odstupa. Gde je brana protiv te poplave koja je posle svih moralnih prava i materijalnih niti pukla i obara, približava se, žuri svakog dana i sve poplavljuje? Gde? Moguće u originalnosti tog ruskog naroda. Poljak on neće biti, ali mora li biti Moskalj? Bog ga za to nije stvorio, nije mu to namenio. Takvim ga mogu stvoriti okolnosti, sopstvena mržnja, tuđa uzmičuća snaga i veliko lukavstvo. To samosaznanje i žeđ za originalnošću koji se pojavljuje kod Rusina (Rusin je stari naziv za Rusa koji se pominje u ruskim srednjovekovnim spisima. Zanimljivo je da su taj naziv zadržali Rusini u Zakarpatju i Bačkoj. Napomena A.M.), da li su dovoljni za otpor ruskoj (Kalinka koristi naziv rossiйski, napomena A.M.) asimilaciji i apsorpciji? Ne! To nije Poljak koji, budući progutan, ne da se svariti. U Poljaka je druga duša, u njemu je takva postojana sila da ne može biti svaren; no između Rusina i Moskalja takve principijalne razlike, takve neprohodne granice nema. No ona bi bila tada kada bi svaki od njih imao svoju veru i zato je UNIJA MUDRO POLITIČKO DELO, A NJENO ZANEMARIVANJE JE POGUBNO (podvukao A.M.). Rus kao pleme je drugačija po prirodi i da je katolička po savesti i duhu, onda bi i sama Rusija (dakle, Kalinka razdvaja pojmove Rus i Rusija. Rus je prava Rusija koja je bila u okviru Reč Pospolite, dok je Rusija zapravo Moskovija. Ovo se podudara sa teorijom Duhinskog. Napomena, A.M.) bila vraćena u svoje prirodne granice, a na Donu, Dnjepru i Crnom moru bi bilo nešto drugo. Pošto se ovaj probuđeni narod probudio ne u poljskim osećanjima i svesti, onda neka ostane pri svom, oni bi bili dušom vezani za Zapad, a sa Istokom bi bili povezani formom. Na tu činjenicu mi danas ne možemo da utičemo, ali dužni smo da se staramo o njenom budućem pravcu jer samo na taj način mi možemo zadržati Jagelonske (poljska srednjovekovna dinastija nakon Pjastovića, napomena A.M.) tekovine i zasluge, da ostanemo verni misiji Poljske da zadrži te granice civilizacije koje je ona povukla. Rus, to je zemlja i narod od kojih se moramo odreći da ih ne bi izgubili. Ako ona bude puštena sebi i ako bude katolička u drugom obredu, a tada se ni Rusija nikada neće podići i vratiće se bratskim odnosima sa Poljskom. A ako bi se, pretpostavimo najgore, to nikada ne bi desilo, u takvom slučaju bolje je da Rus bude samostalna nego ruska (upotrebljava pojam Rossiйskaя Rusь, napomena A.M.). Ako Gric ne može biti moj, kako kaže narodna poslovica, onda bar neka ne bude ,,ni moj ni tvoj“. To je opšte istorijsko i političko ubeđenje o celoj Rusi. A Galička Rus u tome ima najvažniju ulogu, odlučujuću, jer ona ima još jedno sredstvo za spasenje duša i očuvanja originalnosti ruske duše – Uniju. Naša je uloga, više nego uloga, ona se javlja kao istorijska i verska misija Poljaka u Galiciji – ne ometati nacionalne težnje i rast Rusi, štititi je, čak joj pomagati jer će se na taj način vremenom smiriti mržnja prema Ljahu (naziv za Poljaka. Napomena, A.M.). Zaštiti i čuvaj Uniju kao zenicu oka svoga i uz pomoć nje jačati ljubav ka veri, postojanost i jedinstvo Rusi s rimskom crkvom.“
Dakle, Kalinka je smatrao da izgradnju posebnog naroda treba početi sa korišćenjem unije kao vododelnice od ostatka ruskog naroda koji je u pravoslavnoj veri. Dalje, Poljaci i Beč su odustali i od nametanja latinice galičkim Rusima. Primetili su Kulišovku, pismo maloruskog narečja koje je stvorio Pantelejmon Kuliš (1819 – 1897), sledbenik ukrajinofilskog pokreta. Kuliš, kao i Kostomarov, nije ukrajinofilstvo posmatrao van ruskih okvira nego je želeo da očuva malorusko narečje. Sam je 1867. izjavio da ukoliko se to pismo zloupotrebi u antiruske svrhe, da će sam biti njegov najljući protivnik. Upravo to pismo će Beč i Poljaci uzeti kao pismo novog naroda koji se ima sazdati. Uz to, u jezik je trebalo ubaciti što više poljskih reči. Na kraju, ostalo je još da se da adekvatvno tumačenje i shvatanje istorije. Beč i Poljaci su se svojski trudili da među galičkim Rusima popularizuju kozake, ali oni su samo spominjali kozačke bune protiv Rusije i rusku vlast su predstavljali kao okupatorsku u maloruskim krajevima. Takođe, radilo se na popularizaciji stvaralaštva Tarasa Ševčenka, ali su planski birali njegova dela koja su bila upravljena protiv Mosvke, a sve što je pisao protiv Poljaka se svesno potiskivalo. Međutim, Galički Rusi se nisu dali.
Trpeći konstantne represalije od Beča, ruska inteligencija u Galiciji je trudbenički radila na očuvanju i razvoju ruske nacionalne svesti, kao i ruske prosvete i kulture u Galiciji, Zakarpatju pa čak i u Bukovini, te je neprestano isticala jedinstvo ruskog sveta od Tise i Karpata do Kamčatke i Tihog okeana. Godine 1890. nastupa ključna faza u zatiranju ruskosti Galicije. Poslanik galičkog Sejma (lokalni parlament. Inače, Sejm je poljski naziv za parlament) Romančuk u dosluhu sa austrougarskim strukturama i unijatskim mitropolitom Sembratovičem, objavljuje da na Galiciji živi poseban narod koji nema nikakve veze sa Rusijom. Od tog momenta ukrajinstvo počinje jače da se pojavljuje u Galiciji. Dve godine docnije, uvedena je Kulišovka kao zvanično pismo u Galiciji. Represalije protiv galičkih Rusa se pojačavaju. Pojavljuju se montirani krivični postupci protiv viđenijih ruskih prvaka, ali ipak rusko nacionalno osećanje u Galiciji ostaje dominantno spram ukrajinskog. Nažalost, konačna pobeda ukrajinstva odnosno konačna transformacija (na kojoj se decenijama radilo) stradalne ruske Galicije u tvrđavu ukrajinskog rusofobnog nacionalizma desiće se 1914. godine kada je po početku Velikog rata, Austro – Ugarska zatvorila u koncetracione logore najveći broj ruskih prvaka (naročito su završili u Talerdofu i Terezinu) i kada su širom Galicije počela da se pojavljuju vešala. Tada je ruska elita Galicije satrvena i narod obezglavljen tako da ukrajinstvo konačno počinje da pušta dublje korene. Usput, po Oktobarskoj revoluciji, boljševici uvode ukrajinski jezik kao zvaničan i Ukrajina se na prostoru tadašnjih maloruskih zemalja prvi put pojavljuje kao poseban entitet samo u okviru tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Sa druge strane, Galicija odlazi u sastav tek proglašene nezavisne Poljske tj. Druge Reč Pospolite.
Na kraju, Galicija je u Drugom svetskom ratu dobila neslavni epitet prostora koji je zatrovan nacizmom i genocidnim postupanjem banderovaca i unijatske crkve i to sve u ime slobodne Ukrajine. Duhovni vođa je bio unijatski mitropolit Andrej Šepticki (1865 – 1944). Šepticki su bila stara ruska plemićka porodica koja se pokatoličila i asimilovala u Poljake. Andrejeva majka (kao i sam Andrej) je bila pod jakim uticajem jezuita. Dakle, rođen je kao rimokatolik, ali je po savetu jezuita prešao na grčki obred (kao što je u prvom delu spomenuto, rimokatolička crkva dozvoljava biritualizam, odnosno da rimokatolički sveštenici postaju unijatski i obratno) da bi na kraju postao unijatski mitropolit. Bio je fanatični rimokatolik/unijata i mrzitelj svega što naliči na rusko, te je sve vreme delovao protiv Rusa. Ako se može reći, on je ukrajinski pandan Alojziju Stepincu. Umro je 1944. godine.
Zbog uloge unijatske crkve u Galiciji, SSSR je putem NKVD-a (prethodnica KGB-a) radio na likvidaciji unijatske crkve i njenog stapanja sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Shodno tome, sazvan je sabor u Lavovu 1946. godine kojim je predsedavao unijatski sveštenik Gavril Kosteljnik (zanimljivo je to da je isti rođen u Bačkoj, u Ruskom Krsturu. Ubijen je u atentatu 1948. godine zbog ključne uloge koju je odigrao u likvidaciji unijatske crkve). Nijedan vladika iz unijatske crkve nije prisustvovao tom saboru. Na istom saboru je doneta odluka da se unijatska crkva likvidira i prisajedini RPC.
Privodeći ovo pisanije kraju, a na tragu prethodno rečenog, treba se setiti reči Nikolaja Uljanova da su Poljaci bili ti koji su stvorili ukrajinsku doktrinu odnosno da su oni bili babice na porođaju, a posle i dadilje u vaspitanju ukrajinstva. Čitav niz antimoskovskih poslovica, dosetki, šala i viceva kod Ukrajinaca vode poreklo od Poljaka. Uz to, ne treba zaboraviti da je i ukrajinska himna ,,Щe ne vmerla Ukraina“ kopija poljske pesme ,,Jeszcze Polska ne zginela“.
Ipak, komunisti su završili ono što su započeli Poljaci i jezuiti tako što su formirali Ukrajinu, ukrajinski jezik i pismo proglasili za zvaničan, a onda su sledstveno tome i dovršili ukrajinizaciju Galicije (SSSR je zauzeo Galiciju 17. septembra 1939. godine). Štaviše, ukrajinsko ime su proširili i na Zakarpatje (prostor gde žive Rusini, a tu oblast su nazivali Podkarpatskom Rusi) uprkos tome što je Aleksej Kabaljuk (monah i svetac RPC) molio Staljina da Podkarpatska Rus ima poseban status u SSSR-u. Kao što je rečeno, unijatska crkva je bila likvidirana i nije postojala decenijama. Međutim, da li je komunizam uništio uniju? Krajem osamdesetih godina komunizam je nestajao, a unija je vaskrsavala. Na tragu toga, bilo je sve jasnije da će se Ukrajina kao samostalna država pojaviti, ali tih godina će početi da se popločava put koji će Ukrajinu i njeno stanovništvo odvesti na Majdan….
Nastaviće se….
