Na samom kraju „Sna smešnog čoveka“ Dostojevski koristi čisto kantovsku frazu. „Reći ću i više: neka, neka se to nikada ne ostvari, i neka ne bude raja na zemlji (jer ja to razumem!) – ja ću ipak propovedati“.
Ona je kantovska zahvaljujući ovom „ipak“, oko koga se gradi cela fraza. Propovedanje raja neće doneti nikakav rezultat – i junak sigurno zna da ga neće doneti – ali će ipak nastaviti tu propoved. To je slično onom poznatom kantovskom principu kategoričnosti: propoved, kao i moral, nema „ako“, nema nikakvog drugog razloga osim nje same.
Kao suprotnost Kantovom kategoričnom pristupu, često se navodi primer laganja. Da li je zaista potrebno govoriti istinu čak i kad to ugrožava život bližnjeg? Na primer, ako nas ubica pita gde da nađe našeg prijatelja? Da, odgovara Kant u članku „O tobožnjem pravu na laž iz ljubavi prema čovečanstvu“: „Istinoljubivost je dužnost koja se mora smatrati osnovom svih obaveza zasnovanih na ugovoru, i samo treba dozvoliti i najmanji izuzetak u izvršenju ovog zakona da bi on postao klimav i bezvredan“.
Drugim rečima: ako jednom dozvolimo sebi da lažemo – čak i radi spasenja – onda ćemo zadati stravičan udarac nepovredivosti moralnog zakona. Ljudi više neće moći da se na njega oslone sa apsolutnim poverenjem, jer će znati da je u drugim situacijama obmana prihvatljiva, pa čak i podsticana. A pošto je takav izuzetak, u principu, predviđen ovim zakonom, onda on nije takav zakon, i njegovo dejstvo postaje ne bezuslovno, već relativno. I nijanse ove relativnosti nisu određene razumom (pošto se razum ne bavi nijansama), već slučajem, proizvoljnošću.
Ovde se često čuje sledeći argument: ali čak i ako poštujem obavezu da govorim istinu uvek i svuda, to ne garantuje da će svi ostali slediti isto pravilo. Da, i Kant to jako naglašava: kategorički imperativ se odnosi samo na moju volju, i nemam razloga da verujem da će i svi drugi postupati na isti način. Iako ja „maksimu svoje volje“ poveravam „univerzalnom zakonodavstvu“, ipak se ne mogu nadati da će ta maksima zapravo postati univerzalno zakonodavstvo.
Šta je u ovom slučaju smisao kategoričnosti, tvrdoglavog rigorizma? Čim se pridržavam zahteva da kažem istinu, oslanjajući se na neki dogovor, čim verujem da otkaz ove istine dovodi do kršenja sporazuma, onda u isto vreme moram nužno pretpostaviti da taj sporazum ima drugu stranu koja ga poštuje na isti način. Inače, to je igra na jedan gol, besmislena, beskorisna; ja govorim istinu, ali je svet obavijen mrežom laži, i moja istina u njemu je kap u moru. Pa zar ne bi bilo bolje da u ovom slučaju korigujemo zahtev kategoričnosti u korist veće nežnosti, većeg zdravog razuma, koji nam neće dozvoliti da obavestimo ubicu o tome gde se nalazi moj prijatelj?
I ovde se vraćamo na „Smešnog čoveka“. Čak i ako se raj nikada ne ostvari, ja ću i dalje nastaviti da propovedam. Čak i ako se ljudi nikada ne obavežu da uvek u svemu budu istiniti, ja ću ipak nastaviti da govorim istinu. Zašto? Šta je tu praktični smisao? Strogo govoreći, ovakva formulacija pitanja je nelegitimna, jer nas odgovor vraća istini kao samocilju, a jedino što kantijanac i smešni čovek mogu da promrmljaju jeste „zato što je to sve što je u mojoj moći“.
Međutim, Dostojevski ima i drugu formulaciju imperativa, koja može doneti jasnoću u problem – njegov čuveni kredo: „Ako bi mi neko dokazao da je Hristos van istine, i ako bi istina stvarno bila van Hrista, onda bih radije ostao sa Hristom nego sa istinom“.
Čovek kristalno čistog morala
Zanimljivo je pogledati kako je ovo pravilo delovalo u životu samog Fjodora Mihajloviča. Mamardašvili daje zanimljivu karakteristiku pisca. On prepričava sledeću priču: jednog dana je jedan dopisnik prišao Fjodoru Mihajloviču i pitao ga šta bi pisac uradio ako bi sigurno saznao da se sprema napad na Gosudara. Dostojevski je odgovorio da bi to saznanje sačuvao u tajnosti i da ne bi ništa prijavljivao.
Koliko ja znam, ovo je samo priča, u stvarnosti do takvog razgovora nije došlo. Ali nakon smrti Dostojevskog, nastao je spor na sličnu temu između njegove žene Ane Grigorjevne i Vladimira Solovjova. Solovjov je tvrdio da bi Dostojevski smatrao potrebnim da pomiluje ljude koji su ubili cara Aleksandra II. Ana Grigorjevna je, naprotiv, bila sigurna da bi njen muž insistirao da se teroristi kazne. U žaru rasprave, Ana Grigorijevna je čak optužila Solovjova za karamazovštinu, pominjući Ivana Karamazova, koji je takođe opravdavao potrebu za humanijim suđenjem zločincima. Inače, u budućnosti će Solovjov, kao da odaje počast pronicljivosti Ane Grigorijevne, razvijati ovu ideju u delu „Opravdanje dobra“.
Ima još nešto o Dostojevskom u istom duhu, takođe priča, ali pouzdanija. Dostojevski je bio prisutan u zgradi suda tokom saslušanja u slučaju Vere Zasulič. I navodno je tokom sudskog saslušanja pored pisca seo novinar i opet pitao: „Fjodore Mihajloviču, koju kaznu biste odredili?“ „Treba reći: idi, slobodna si, ali nemoj drugi put… A sad će je, verovatno, uzdići u heroinu“, odgovorio je Fjodor Mihajlovič.
Ali vratimo se Mamardašviliju. Navodeći priču o nevoljnosti Dostojevskog da denuncira, Mamardašvili kaže da nam to pokazuje da pisac ima kristalnu strukturu. To jest, on je, izgleda, i imperijalista, i etatista, i konzervativac, i sve okolnosti nas, kao spoljne posmatrače, navode da pomislimo da je Dostojevski jednostavno dužan da izvrši denuncijaciju, a on – iznenada – odbija da to učini, smatrajući to nemoralnim. To znači da su sve te njegove karakteristike – imperijalista, etatista, konzervativac – površne, da ne određuju strukturu njegove ličnosti, već joj u najboljem slučaju služe kao nadgradnja. To znači da kod Dostojevskog postoji nešto drugo, nešto što se ne može jednostavno izdvojiti uz pomoć uobičajenih etiketa. Neka drukčija perspektiva.
Mamardašvili, naravno, aludira na onaj kantovski moralni zakon, napominjući kasnije da je takve ličnosti u Rusiji nemoguće pronaći, osim možda Čadajeva, posebnog mislioca, koji je pao u nemilost, osuđen kao „lud“, iako je imao hrabrosti da upotrebi um, ne bilo čiji, već sopstveni. Kod nas, piše Mamardašvili, to se nekako ne prihvata; pre smo navikli ne da čitamo, nego da glasno osuđujemo.
Običan konformizam
I ovde bih želeo da se bliže osvrnem na perspektivu suprotnu „kant-dostojevski“ imperativu. Reč je o konformizmu. Mislim da najvažnije svojstvo konformizma nije pasivnost ili ravnodušnost, već automatizam mišljenja. Konformizam nas obavezuje da donosimo odluke na osnovu perspektive koja izgleda šire od nas samih. Donevši odgovarajuću odluku, konformista je glasno proglašava kao jedinu ispravnu, bezalternativnu. Tu nema ni traga pasivnosti, tišine ili ravnodušnosti; naprotiv – buka i bes, koji bujaju iz te mašinerije koja se, po navici, zove savest.
A najparadoksalnije je da mehanika konformizma na mnogo načina odražava – ili invertuje – kantovsku mehaniku: u oba slučaja postoji automatizam u donošenju odluka. Samo ako je u Kantovom slučaju perspektiva razum, onda je u slučaju konformista ta perspektivu ono što on vidi kao zajednicu.
Logika konformiste je dobro ilustrovana u Bertolučijevom istoimenom filmu. Glavni junak Marčelo veoma želi da bude normalan, „kao i svi ostali“, jer duboko u sebi zna da između njega i svih ostalih postoji – ponor. U tom cilju, tridesetih godina pristupio je fašističkoj partiji Italije. Ali nakon sloma Musolinija, Marčelo brzo menja cipele i prvi izlazi na ulice – „da gleda kako diktatura umire“. Tamo nailazi na gomilu ljudi koji skandiraju antifašističke parole. Bez oklevanja, Marčelo svog prijatelja, saborca u fašističkoj partiji, baca u masu da bude raskomadan: „Fašista“, viče Marčelo, upirući prstom u bivšeg prijatelja, „evo ga, fašista, držite ga!“
Čini se da se tako prepoznaje konformizam – po brzini i jačini krika. Ali zamah društvenog klatna je tu sekundaran – ipak je zajednica dinamična i višeslojna stvar, i dok jedan zamišlja zajednicu kroz mesto rođenja, drugi je odavno potpisao građanstvo sveta.
(Telegram kanal N. Sjundjukova; preveo Ž. Nikčević)
